БОКШАН, Косара Коса

БОКШАН, Косара Коса, сликар (Берлин, 1. I 1925 --– Београд, 21. XI 2009). Пре почетка II светског рата похађала је курс вечерњег акта у школи Младена Јосића, а од 1944. сликарство учила у атељеу Зоре Петровић. Године 1945. започела је студије сликарства на Академији ликовних уметности у Београду, у класи Ивана Табаковића. С неколицином колега истомишљеника напустила је студије и отишла у Задар, где се 1947. формирала „Задарска група". По завршетку студија 1951, излагала је на колективним изложбама УЛУС и групе „Једанаесторица". Од 1952. излагала је самостално у Београду, Лилу, Паризу, Стразбуру, Риму и учествовала на значајним ликовним смотрама у земљи (Октобарском салону у Београду, Отвореном октобарском салону у Земуну 1978, IV међународном бијеналу уметности минијатуре у Горњем Милановцу 2000) и иностранству (Париз: Comparaisons, Salon des Réalites Nouvelles, Salon de Mai). Са супругом Петром Омчикусом била је покретач Међународног сусрета уметника, ликовне манифестације која се од 1968. одржавала сваке друге године у Велој Луци на острву Корчула. Иако од 1952. живи и ради у Паризу, чести боравци у земљи чине је протагонистом и припадницом како француске, тако и српске уметничке сцене. Поред сликарства бави се и графиком, а спорадично мозаиком, скулптуром и таписеријом. Њен уметнички опус показује неколико модела и етапа развоја, почев од поетског реализма, преко лирске и гестуалне апстракције, до нове фигурације. Рано сликарство из периода „Задарске групе", својим тематским репертоаром (аутопортрети, портрети, ведуте, пејзажи), богатством материје и осетљивошћу колорита, показује тежњу ка успостављању континуитета са међуратним југословенским грађанским сликарством, што је представљало вид отпора тада доминантној идеологији социјалистичког реализма и настави на Академији ликовних уметности у Београду. Рано париско сликарство, из периода 1953--1953–1960, обележено је апстрактним изразом. Њена апстракција се кретала од умереног геометризма, преко слободнијих колористичких и гестуалних решења, до краткотрајног енформелног експеримента. Већ почетком седме деценије XX в. она се окреће новој фигурацији париске провенијенције. Међутим, иако је веза са природом у делима из овог периода недвосмислена, готово гестуални сликарски поступак и експресивна улога боје указују на још увек снажан утицај искуства апстракције. Боравак на Корчули и поновни сусрет са медитеранским крајоликом, његовим митским и симболичким конотацијама, пресудно ће утицати на промену тематике и изражајног језика њеног сликарства од средине 60-их. Тада настају циклуси слика Пијани брод и Икаров пад. Од средине 70-их Б. развија циклус антропоморфних пејзажа, цртежа и слика монументалних формата, Жене-планине, кроз које је изражен читав репертоар архетипских симбола и митских порука. На овим изразито експресивним сликама тело и анатомски фрагменти схваћени су као противречне силе природе. У оквиру њеног скорашњег стваралаштва јавља се низ ангажованих дела на тему рата и бомбардовања Београда, тамне гаме и апокалиптичне поруке, као слике-сећања на српску културну баштину на Косову. Добитница је Награде Министарства за културу и комуникације Француске (1968) и Специјалне награде IV међународног бијенала уметности минијатуре у Горњем Милановцу (2000).

ЛИТЕРАТУРА: М. Б. Протић, „Југословенско сликарство шесте деценије --– нове појаве", у: Југословенско сликарство шесте деценије, Бг 1980; Ј. Денегри, Косара Бокшан --– 50 година стваралаштва, Бг 2001; С. Бошњак, Косара Бокшан --– Петар Омчикус, Бг 2007.

В.есна Круљац

 

*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)