БОЈОВИЋ, Петар

БОЈОВИЋ, Петар, војвода (Мишевићи код Нове Вароши, 16. VII 1858 -- Београд, 20. I 1945). Завршио 12. класу Артиљеријске школе (претеча Војне академије). Као државни питомац стажирао у Француској и учествовао у српско-турским ратовима (1876--1878) обављајући различите дужности у Штабу Врховне команде и једној артиљеријској батерији. По завршетку школовања постављен је на дужност командира вода у 1. батерији 1. артиљеријског пука у Београду. У српско-бугарском рату 1885. био је командир вода у коњичком ескадрону, а затим и заступник начелника Штаба Шумадијске дивизије. По завршетку рата био је командир вода у Гардијској бригади. Као топомер у лето 1887. премеравао секције Уба и Каменице за израду генералштабне карте Краљевине Србије. Почетком октобра 1889. откомандован је у Главни Ђенералштаб ради припрема за ђенералштабну струку. Истовремено, постављен је на дужност ађутанта начелника Главног Ђенералштаба. У ђенералштабну струку преведен је средином јула 1890. У периоду до балканских ратова био је командант батаљона, начелник Ђенералштаба Моравске, а потом Тимочке дивизијске области, шеф Мобилизацијског одсека Операцијског одељења Главног Ђенералштаба, начелник Општевојног одељења Министарства војног, командант Моравске дивизијске области, начелник Главног Ђенералштаба и начелник штаба главне војне инспекције. На личну молбу, 1897. преведен је из ђенералштабне струке у пешадију. Током балканских ратова (1912--1913) био је начелник штаба Прве армије и командант Приморског кора приликом опсаде Скадра. Као један од двојице војних експерата био је члан српске делегације на мировним преговорима с Турском у Лондону крајем 1912. и почетком 1913. У I светском рату обављао је дужност команданта Прве армије до рањавања у јесен 1914, команданта Трупа нових области (1915--1916), начелника Штаба Врховне команде (1916--1918) и команданта Прве армије у победоносној офанзиви у јесен 1918. За посебне заслуге у командовању јединицама Прве армије после пробоја Солунског фронта 26. IX 1918. унапређен је у чин војводе -- највиши чин у Војсци Краљевине Србије. После рата био је командант Прве армијске области и начелник Главног ђенералштаба (1921--1922). Пензионисан је 1922, а реактивиран у Априлском рату 1941, као помоћник Врховног команданта. Након капитулације дозвољен му је повратак из Сарајева и останак у Београду. Одликован највишим српским и савезничким одликовањима. Написао је два приручника и већи број чланака и расправа из области теорије и историје ратне вештине.

ДЕЛА: Упут за обуку регрута у ратној служби, Ниш 1904; Васпитавање војника, Бг 1907; Одбрана Косова поља 1915, Бг 1922.

ЛИТЕРАТУРА: В. Иветић, Начелници Генералштаба 1876--2000, Бг 2000; М. Ј. Милићевић, Љ. Поповић, Генерали Војске Кнежевине и Краљевине Србије, Бг 2003; М. Бјелајац, Генерали и адмирали Краљевине Југославије 1918--1941, Бг 2004.

А. Животић