БОЈКОВИЋ, Светлана

БОЈКОВИЋ, Светлана, глумица (Земун, 14. XII 1947). Академију за позориште, филм, радио и телевизију завршила 1970. у Београду. Глумачку каријеру отпочела у Омладинском позоришту „Дадов" (1965--1965–1969), где је стекла рану глумачку славу и освојила прве награде. На професионалну позоришну сцену ступила већ на другој години студија и дебитовала улогом Љубице у представи Ђидо Ј. Веселиновића и Д. Брзака у Београдском драмском позоришту (1968). Први професиoнaлни ангажман отпочела 1969. у Југословенском драмском позоришту као студент треће године, на позив Бојана Ступице. У редовном чланству ЈДП била до 1984, а затим прешла у Народно позориште у Београду (1984--1984–1993). Сталну уметничку сарадњу у Позоришту „Атеље 212" отпочела 1978. Играла и у Савременом/Београдском драмском позоришту, Српском народном позоришту у Новом Саду, Позоришту „Култ", Позоришту „Модерна гаража", Дечјем позоришту „Пуж", Театру Гардош, Панчевачком позоришту, у продукцијама фестивала Будва град театар и у НП у Бањалуци. Статус истакнутог самосталног драмског уметника стекла почетком 2003. Наставник је глуме на Академији лепих уметности у Београду од 2006. Остварила импозантан глумачки опус од 260 улога, претежно главних и великих, у разноврсном домаћем и страном репертоару, класичном и савременом, у свим драмским жанровима и медијима. Учествовала на преко 30 домаћих и међународних позоришних фестивала (Монте Карло, Ерланген, Фиренца, Нанси, Варшава, Краков, Квебек, Москва, БИТЕФ). Гостовала у земљи и иностранству (Европа, Америка, Русија). Појавом, урођеном елеганцијом, отменошћу, сугестивношћу, складном фигуром, лепотом и изражајношћу лица и посебно природном љупкошћу, она плени гледалиште свих медија. У потпуности посвећена свом позиву, обдарена свестраним глумачким талентом, интелигенцијом, креативношћу, студиозношћу, снажним темпераментом, даром за трансформацију, смислом за духовиту глумачку стилизацију, те изузетним говорним мајсторством, Б. је досегла врхунске резултате у професији, који су је и уздигли међу великане српске сценске уметности. Добитница је преко 40 награда и признања међу којима су најзначајније: „Златна Арена" Југословенског филмског фестивала у Пули за улогу Мике у филму Пас који је волео возове Горана Паскаљевића (1978); Октобарска награда града Београда за улоге Касандре у Есхиловој Орестији и Белизе у Молијеровим Ученим женама (1990); Награда за најбољу глумицу у протеклих 35 година Радио-телевизије Србије за улогу Жанке Стокић (1993); Статуета „Јоаким Вујић" истоименог театра за изузетан допринос развоју позоришне уметности Србије (1995); Плакета „Бранислав Нушић" за животно дело глумцу комичару на фестивалу „Нушићеви дани" у Смедереву (1999); Награда „Жанка Стокић" за глумачку личност која је обележила позоришни живот Србије (2002); Награда „Добричин прстен" за животно дело Савеза драмских уметника Србије (2005); Плакета „Добрица Милутиновић" за изузетан стваралачки допринос позоришној уметности (2005); Награда „Зоран Радмиловић" на Данима комедије у Зајечару (2007).

ЛИТЕРАТУРА: Југословенско драмско позориште, Двадесет пет година рада 1948--1948–1973, Бг 1973; Р. В. Јовановић, Позориште и драма, Бг 1984; П. Волк, Позоришне илузије на Цветном тргу, Бг 1997; О. Стојановић, Глумица Светлана Бојковић, Бг 1998; М. Буца Мирковић, Светлана под светлостима, Смед. 1999; П. Волк, Београдско глумиште, Бг 2001; К. Шукуљевић-Марковић, Светлана Бојковић, монографија, Бг 2007.

К.сенија Шукуљевић Марковић

 

*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)