БОЈИЋ, Радивоје

БОЈИЋ, Радивоје, књижевник, дипломата (Београд, 10. V 1900 -- Берн, Швајцарска, 19. IX 1975). Школовање започео у Београду, 1915. прешао Албанију. Српску гимназију завршио у Болијеу (Француска), права у Београду (1922). Од 1923. радио у Министарству иностраних послова, 1938. постављен за конзула у Бечу, 1940. за саветника Краљевског посланства у Берлину. Окупацију провео у Београду. По ослобођењу у МИП ФНРЈ 1947. постављен за саветника посланства у Берну, где је крајем 1949. поднео оставку и добио политичко уточиште. Стихове, песме у прози и приповетке објављивао у листовима и часописима од 1919. У Американском Србобрану (1934) излазе му Снежне немани, сећања на одступање преко Албаније. Приредио необјављене песме свог брата М. Бојића и исправљено издање његових Песама бола и поноса и Сонета. Загледан у прошли свет високог моралног настројења, приповетке и романе му карактеришу јунаци распети између љубави и доброте и опште друштвене похлепе и зла. Реалиста, публициста у стилу, књижевни дух свог доба прати динамично обликованим сликама велеграда у израстању, с аутентичном атмосфером Београда између два светска рата.

ДЕЛА: приповетке: Ујаков виноград, Бг 1923; Сјајан проналазак и друге приповетке, Бг 1930; Покојни сокаци, Бг 1934; романи: Љубавни излет, Бг 1935; Змије на асфалту, Бг 1937; Милутин Бојић -- песник Србије, Виндзор 1968.

ЛИТЕРАТУРА: Р. Димитријевић, „Р. Б., Покојни сокаци", Политика, 15. II 1935; „Р. Б., „Змије на асфалту", Живот и рад, 1938, XXVI; Р. Л. Кнежевић, „Предговор", у: Милутин Бојић -- песник Србије, Виндзор 1968; С. Кораћ, Српски роман између два рата, 1918--1941, Бг 1982.

Ј. Пејчић