БОГОВАЂА

БОГОВАЂА, манастир у атару истоименог села код Лајковца, са храмом Св. Ђорђа, важно средиште духовне, културне и политичке историје Срба. Према ктиторском натпису који је преписао хаџи-Рувим, храм је сазидао схијеромонах Мардарије, уз материјалну помоћ јабучког спахије Петра-Јована Велимировића и уз известан удео брата Павла и „прочи православни христијани". Можда се ктитор Петар замонашио именом Јован, отуда два имена. Ликове ктитора Петра и Павла са живописа прецртао је Хаџи-Рувим на једном листу Еванђеља. У једном запису као година градње наведена је 1545. у другом 1554. што је или пермутација две последње цифре или дуго време изградње. То је време пред непосредну обнову рада Пећке патријаршије па је клима дозвољавала овај подухват. Нетачно је писање Троношког летописа, да је у Б. сахрањен слепи Гргур, син деспота Ђурђа (што би значило да храм потиче из времена српске средњовековне државе), с обзиром на то да је сахрањен у Хиландару као монах Герман. Рувим описује тај храм као „одвише мален јако неможно дисат и человјек покоја в њем имјети а свјата трапеза за свјати олтар прилепљена, јако неможно бје служитељем кругом окрест јеја ходити". У Б. почиње преписивачка делатност, а јеромонах Захарија 1567. преписује једну књигу. Упркос бурној историји у њему је XVII--XVIII в. радила школа за описмењавање и школа за образовање свештеничког кадра. Добијао је на поклон много књига у којима је сачувано много записа са подацима из српске историје. Јеромонах Серафион Хиландарац осим књига доноси и три иконе. Б. су Турци опљачкали 1761. и због дуга затворили, а 1788. и 1791. спалили. Од обнове и проширења храма (1791) одустало се па је доласком Макарија Светогорца саграђен 1793--1794. на новој локацији већи храм и спратни конак поред њега. Око свега су се трудили Хаџи-Рувим и Хаџи-Ђера који су из спаљене Вољавче побегли у Ремету и из ње се вратили у Б. и окупили братство. Радове је извео неимар Атанасије из Сарајева који се 1794. упокојио и ту сахрањен. Иконостас је резбарско и сликарско дело Хаџи-Рувима, који је 1801. урадио зидни живопис. Храм је 1808. добио два звона, једно од 1, а друго од 4 центе тежине. У конак (још увек сачуван) уселио се 1805. Правитељствујушчи совјет српски, највиши орган власти устаничке Србије, и заседао до ослобођења Смедерева где се потом преселио. Храм је срушен у турској одмазди после слома Првог српског устанка, а обновљен је 1816--1818. трудом игумана Авакума с братством и уз помоћ кнеза Милоша од 14.000 гроша. Радове је извео Милутин Гођевац, родом из Босне. У три обнављања храм је увек постављан све ниже од првобитног места на падини брега. Садашњи једнобродни храм, четврти по реду, изграђен је 1849--1852. на старим темељима. Има крстообразну основу, кратак трансепт испред олтара, издужен западни део са вишеспратним барокним звоником и кубетом, полукружном олтарском апсидом и правоугаоним певничким просторима. Фасаде су оживљене низом слепих аркада на конзолама, а камени портал украшен преплетом лозе која израста из путира. Иконостас је 1858. осликао Милија Марковић, из Пожаревца, са синовима. У I светском рату је опљачкан, после рата обновљен и постављена спомен-плоча са 320 имена изгинулих у ратовима 1912--1918. Конзерваторско-рестаураторски радови на храму изведени су 1998--1999, а реконструкција конака 2005. Вековима мушки манастир, претворен је 1957. у женски.

ИЗВОР: Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи, I--VI, Бг 1902--1926.

ЛИТЕРАТУРА: Л. Мирковић, „Старине манастира Боговађе", Споменик САНУ, 1950, 99; С. Живојиновић, Манастир Боговађа, Бг 1971; В. Кривошијев, „Када су живели кнезови Велимировићи, ктитори манастира Боговађе", Зборник историјских музеја, 1994, 28.

Р. Милошевић