БОГОСЛОВИЈЕ

БОГОСЛОВИЈЕ, школе за систематско образовање и припремање будућих свештеника. Јављају се доста касно, а историјске околности допринеле су да се оне прво појаве изван традиционалног српског простора. Богословско образовање прошло је кроз више фаза. У средњем веку син је учио од оца или рођака, а потом је образовање довршавано код епископа. Образовање монаха било је квалитетније јер се обављало у монашким школама. У следећој фази вршило се по већим манастирима који су имали учене монахе. Зна се да је архиепископ Данило II у Пећи основао неку врсту Више богословске школе, а у време деспота Стефана Лазаревића постојало је при Патријаршији Училиште за виша звања у цркви. Турско ропство отежало је богословско школовање па су отреситији писмени појединци рукополагани или су монаси добијали парохије. У новом веку таква пракса није могла да се одржи, а постало је нужно систематско школовање кандидата под једнаким условима и с неопходним општим образовањем. Слична пракса одржала се и у обновљеној Пећкој патријаршији. Крајем XVII и почетком XVIII в. у манастиру Ресави уз познату преписивачницу постојала је школа за спремање свештеника. У време аустријске окупације северне Србије (1718--1718–1739) у Пожаревцу је радила једна врста ниже богословске школе, а у Београду је митрополит Викентије (Јовановић) отворио Псалто-појачку школу (1731--1731–1739). Потреба школованих свештеника била је посебно изражена на простору Карловачке митрополије где је римокатоличка црква располагала школованим кадровима, а њеном прозелитизму православље је могло да сe одупре једино ако је и само располагало квалитетним свештеничким кадром. Тако се услед неповољних историјских околности прве б. јављају на простору Хабзбуршког царства. Карловачки митрополити настојали су да отворе школе општег типа у којима би се школовали учитељи и свештеници, због чега су одмах по Великој сеоби тражили од цара дозволу за отварање таквих школа. Како није било одговора, молба је поновљена са Крушедолског сабора (1708), али опет без успеха. Тек 1727. београдско-карловачки митрополит Мојсије (Петровић) припрема једну дворску кућу за отварање школе у којој су изучавани словенски, грчки и латински језик, граматика, реторика, логика, филозофија и богословске науке (догматика, морално богословље и црквено право). Свршени ученици ове школе могли су да раде као учитељи и свештеници, али и да прихвате политичке и војне функције. Школа је имала интернат за 128 ученика из целе Карловачке митрополије. С обзиром на то да Беч није одобрио увођење самодоприноса за школство, сав терет финансирања пао је на митрополита. Тако је било и за време његовог наследника митрополита Вићентија (Јовановића), који је 1736. школовање продужио на три године, али се школа угасила 1737, тј. после његове смрти. Павле (Ненадовић) отворио је 1749. клерикалну школу у Карловцима, коју су, уз децу школског узраста, похађали млади ђакони, јерођакони свештеници и јеромонаси. Професори су углавном били Срби. Школа се угасила 1768. смрћу митрополита Павла. Карловци су за више деценија остали без богословске школе, коју су замениле богословске школе по епархијама. То је имало политичког оправдања будући да су оне биле под надзором епархијског архијереја, а централна школа у Карловцима под надзором и врховном управом државе. Тога су били свесни карловачки митрополити и епархијски архијереји, због чега је оснивање б. по епархијама једна од карактеристика Карловачке митрополије. У пракси оне су испољиле низ недостатака: биле су скупље од централне школе, нису имале одговарајуће зграде нити јединствен план и програм.

У Новом Саду је епископ бачки Висарион (Павловић) основао 1741. нижу, а Мојсије (Путник) 1765. вишу клерикалну школу, али се оне нису одржале. Илирски регуламент из 1770. тражио је да се оснују клерикалне школе у свакој епископској резиденцији, које ће се издржавати из карловачког школског фонда и помоћу државе. Епископи су били дужни да о свом трошку издржавају известан број ученика. Тако је у Вршцу б. прорадила 1773, али за кратко, да би поново радила 1822--1822–1867 (с прекидом 1848--1848–1853) и то на два језика, српском и румунском. Ипак, није свуда било услова за отварање б. Понегде су биле изнуђене јер је на њихово отварање утицао рад унијата --– отваране су тамо где су били потребни образовани свештеници за сузбијање католичког прозелитизма: у Костајници (1713--1713–1771), Плашком (1744--1744–1770) и Пакрацу (1751). Аустријско државно законодавство прописало је 1774. јозефинистички програм образовања свештеничких кандидата. Богословске или клерикалне школе у Плашком **(**1801--1801–1807, 1824--1824–1863), Пакрацу (1809--1809–1872), Карловцу (1829--1829–1837, 1841--1841–1851, 1858--1858–1873), Араду (1822--1822–1866) и Темишвару (1850--1850–1863) обухватале су у XIX в. опште школско образовање и богословско-пастирско знање. У оваквим условима рада --– без чврсте сарадње и међусобног договора --– дошло је до хиперпродукције и вишка свештеничког кадра. Због тога је Народно-црквени сабор 1863. донео одлуку да се затворе б. у Вршцу, Пакрацу и Плашком, што је наредних година остварено. Посебно место имала је Б. у Бањалуци (1866--1866–1875), у којој је школовање са смештајем у интернату трајало три године. Имала је задатак да поред свештеничког школује и учитељски кадар за тадашње српске основне конфесионалне школе, због чега је осим богословских у програму наставе имала и световне предмете. Угасила се 1875. избијањем Невесињске буне, која се проширила на целу Босну.

После I светског рата у Краљевини СХС/Југославији било је пет православних б. интернатског типа (Битољ, Призрен, Цетиње, Сарајево и Сремски Карловци, где је пресељена београдска б.), које су примале свршене ученике основних школа. Школовање је трајало пет, а 1928. продужено је на шест година. Издржавало их је Министарство вера у споразуму са Синодом. После II светског рата Црква је шесторазредну б. признала као вишу богословску спрему. Свих пет б. и Богословски факултет допринели су подизању интелектуалног и моралног нивоа српског свештенства.

Све српске б. у XX в. су средње школе интернатског типа, строге у погледу учења, али још и више у погледу владања. Професори богословских предмета били су у свештеничком или свештеномонашком чину, једино су световне предмете предавали цивили. Ученици су добијали оцене на крају првог и на крају другог полугодишта, а онда су полагали тзв. разредни испит из свих предмета са градивом из оба полугодишта. Испит је полаган пред предметним професором и председником комисије. Синод је слао свог изасланика, који је пратио испите и понекад се и сам директно мешао у испитивање ученика. У интернату је увек био по један дежурни васпитач, који је водио рачуна о реду, о уредном похађању богослужења и миру за време поподневног занимања, како је називан рад у учионици. Наставни програм се временом мењао или другачије формулисао, али је задржавао основну тежњу да свештеник уз богословско добије и солидно опште образовање, те да народу буде од користи и на другим пољима. Од општеобразовних предмета изучавани су језици српски, руски, немачки, старословенски и црквенословенски, од класичних грчки и латински, земљопис, историја (општа и национална, те историја хришћанске и српске цркве), природне науке, филозофија, психологија, логика, познавање државних закона; од богословских предмета: Свето писмо оба завета с херменеутиком, библијска историја и библијска археологија, катихизис, догматичко богословље с полемичким (касније догматика с упоредним богословљем, тј. разлике између хришћанских конфесија), литургика с археологијом, апологетика с историјом религија, морално богословље, канонско и брачно право, пастирско богословље, црквено правило с пасхалијом, црквено и нотно певање, теорија музике, свирање на неком инструменту и дириговање хором. За успешан катихетски рад изучаване су педагогија и методика верске наставе. Да би користили народу и изван цркве, изучавани су: хигијена и основи хитне помоћи, пољска пољопривреда, пчеларство, задругарство, краснопис (у средњем веку прављење мастила, растапање злата, израда минијатура и илустрација), библиотекарство и коричење књига. Захваљујући образовању и несебичном раду српски свештеници стекли су поштовање у народу.

У II светском рату рад б. је замро. Београдска б. је једно време радила у Нишу, а после рата у новим условима ове школе нису одмах успеле да се активирају. Призренска б. почела је с радом 1947, Београдска 1949, обе као четвороразредне, а од 1951. као петоразредне. Исхрана је послератних година била оскудна због сиромаштва Српске цркве и Цркви ненаклоњене државне власти. Опстајало се захваљујући чињеници да су још увек постојали добростојећи људи, који су успевали да кришом дотуре неку помоћ у новцу и храни. Такође су од Светског савета цркава и српских исељеника из Америке добијали помоћ у половној гардероби или храни, углавном млеко и јаја у праху (популарна „Труманова јаја") и сл. Последње деценије XX в. извршено је неколико реформи богословског образовања, увођењем нових предмета и смањивањем часова неких предмета. За парохијску службу постала је обавезна виша спрема, која се после средње школе стицала двогодишњим студијама на Богословском институту. Данас се свештенички кадрови СПЦ образују у Београду, Призрену (тј. Нишу), Сремским Карловцима, Цетињу, Фочи/Србињу и Крагујевцу. Школовање траје пет година, с изузетком периода 2002--2006, када је било скраћено на четири године. Ученици уче следеће предмете: српски, руски, енглески, црквенословенски, латински, грчки језик, катихизис, Свето писмо оба завета, библијску историју, патрологију, историју хришћанске цркве, историју српске цркве, филозофију, логику, литургику са археологијом, црквено појање са правилом, црквено право, брачно право, пастирско богословље, морално богословље, догматику, агиологију, хришћанску антропологију и омилитику.

Богословија у Шибенику, као православна „клерикална школа", отворена је 1833. залагањем епископа Јосифа (Рајачића), а 1841. заједно с епископском резиденцијом пренета је у Задар. Епископ Стефан (Кнежевић) извршио је 1869. реорганизацију, када је названа Православни богословски завод. Од 1871. њен програм је близак данашњем образовању, а престала је с радом 1919. када је Задар припао Италији. Занимљива је предисторија ове б. Цар Наполеон дао је 1808. дозволу да се у Далмацији отвори „Школа са семеништем ради образовања православног клира" и 6.000 франака помоћи за остварење овог плана. Пројекат није реализован јер Венедикт (Краљевић) „у целој Далмацији није нашао квалификоване наставнике а из других српских крајева није их смео доводити". Убрзо је Далмација поново припала Аустрији. Следећи покушај учинио је епископ Венедикт (Краљевић) отворивши 1819. у својој резиденцији у Шибенику унијатску б. са четири професора унијата које је довео из Галиције, са наставом на немачком језику. Сазнавши да су професори унијати а не православци, Срби су се побунили, којом приликом је један унијат убијен, а остали се разбежали. Тако је 1821. школа престала са радом.

Богословија у Сарајеву, под именом „Источно-православно богословско сјемениште", отворена је 1882. уз помоћ аустријске владе која је задржала право да прописује програм, поставља професоре, контролише набавку књига и уџбеника. Две године касније пресељена је у село Рељево крај Сарајева, где су изграђени школска зграда и зграда интерната. Из Рељева је 1917. поново пресељена у Сарајево где је радила до немачке окупације 1941. До I светског рата школовање је трајало четири, потом пет, а од 1931. шест година. Школа је мењала име: 1892. у Српско православно богословско училиште, а после I светског рата у Српска православна б.

Богословија на Цетињу свој почетак има у манастирској школи при Цетињском манастиру у време владике Петра I, али више као световна школа, као што је то била и прва основна школа коју је основао владика Петар II Његош у истом манастиру. Покушаји да се отвори редовна богословска школа нису успевали --– иако је започињала рад 1854. и још неколико пута, увек је то било на кратко. Тек 1863. отворена је Привремена б. на Цетињу, у којој су предавали архимандрит Нићифор Дучић и Филип Јабучанин, свршени ученик Петроградске б. Радила је само годину дана и због материјалних тешкоћа престала са радом. У програму су били „богословски и светски предмети". Књаз Никола је 1868. успео да издејствује од руског Синода сталну годишњу помоћ од 8.000 рубаља за „отварање и рад средњошколског богословског завода на Цетињу". Б. смештена у Биљарди отворена је 1869. а управник је био Милан Костић, руски ђак са степеном магистра богословља, родом из Бачке. У Црну Гору дошао је након што је патријарх Самуило (Маширевић) одбио да га постави за професора карловачке б. (није био у свештеничком чину), али је много допринео развоју школства у Црној Гори. Прве године било је у б. 10 питомаца о државном трошку, а на крају треће године 37. У једном одељењу формирана је капела Св. Саве, у којој је служено сваког дана. Програм под именом „Устав црногорског богословског семеништа" саставили су Милан Костић и руски прота у Бечу Михаило Рајевски. Занимљиво је да је 1871. у програм ове б. уведена војничка настава што сасвим одговара духу и угледу дотадашњег црногорског свештенства. Б. је 1873/74. сељена на Острог и поново враћена на Цетиње. Као четворогодишња Богословско-учитељска школа, за коју је била потребна предспрема од четири разреда ниже гимназије, радила је 1877--1877–1916, дајући свештенике, учитеље, чиновнике, судије, саветнике и министре Црној Гори. Угасила се у I светском рату, али је прорадила 1921. и радила до окупације 1941. Смањеним капацитетом, углавном за полагање заосталих испита, радила је до краја окупације 1944, да би се доласком комуниста потпуно угасила. Поново ради од 1992.

О богословском образовању народа и будућих свештеника бринуло се и у ванредним околностима, ратним условима, у земљи и иностранству, у ропству и логору. Богословија у Кадсдону (Енглеска) радила је за време I светског рата захваљујући помоћи Англиканске цркве. Организована је по систему једногодишњих течајева, а предавачи за богословске предмете били су српски професори, а за опште енглески професори. Књиге су умножаване на шапирографу.

Богословија у Еболију (Италија), радила је после II светског рата, будући да је ту било смештено неколико хиљада српских избеглица, војника и цивила. Истовремено је у Италији радила и Духовна школа „Манасија". Течајеви су трајали неколико месеци, све док логор није расформиран и његови становници пресељени у Немачку на више локација, што је онемогућило даљи рад.

Богословију у Битољу отворио је 1882. грчки епископ Матеј, да би спремала свештеничке кандидате за Јужну Србију, али и са могућом намером грецизације српског живља. Српска влада и Српска црква успеле су да код турских власти издејствују да се 1877. у Македонији отвори 15 српских школа са 18 учитеља, а цариградски патријарх је одобрио постављање Срба на епископске положаје. Већ 1888. б. је затворена и поново отворена 1896, а 1900. пренета је у Барешански манастир. Национална свест српског становништва већ је била зрела, зато у периоду 1903--1903–1912. ради у Битољу као Богословско-учитељска школа, а њен рад прекидају балкански ратови и I светски рат. Основана је 1922. и радила до 1941. као Српска православна б., када је захваљујући добром наставном кадру и организацији избила у први план. Имала је неколико богословских дружина као вид ваннаставне ученичке активности: „Братство" (са својом библиотеком и одсецима: књижевним, музичким, позоришним и спортским), „Коло савеза трезвене младежи", „Подмладак Јадранске страже" и „Подружина феријалног савеза". После II светског рата комунистичке власти нису у Македонији дозвољавале рад српских школа и б. нити постављање српских епископа и свештеника, а вршена je насилна македонизација српског живља.

Богословија Св. Три јерарха у манастиру Крки отпочела је рад 1964. као двогодишња школа. Отварање је протекло без тешкоћа с обзиром на то да за то нису биле потребне посебне дозволе јер је смештена у манастирским објектима. Наставила је традицију б. коју је 1615. у истом манастиру отворио дабробосански митрополит Теодор. Била је прва богословска школа код Срба, радила је до 1647. и поново 1856--1856–1860. Од 1967. прерасла је у средњу петогодишњу школу. Године 1995/96. радила је на Дивчибарама, 1996/97. у Фочи/Србињу, а у манастиру Крка поново ради од 2001/02. Богословија Св. Петра Дабробосанског у Фочи/Србињу (Република Српска) отворена је 2001. Богословија Св. Јована Златоуста у Крагујевцу отворена је захваљујући труду епископа Саве (Вуковића). Почела је рад 1997, као истурено одељење Београдске б., а од 2000. је самостална.

ЛИТЕРАТУРА: Р. Грујић, Средњевековно српско парохијско свештенство, Скопље 1923; Д. Пејовић, Развитак просвјете и културе у Црног Гори 1852--1852–1916, Цт 1971; Ч. Драшковић, „Црквене школе Српске патријаршије", у: Српска православна црква 1920--1920–1970, Бг 1971; П. Пузовић, „Богословске школе Српске православне цркве", у: Прилози за историју СПЦ, Ниш 1997.

Р.адомир Милошевић

 

*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)