БОГОСЛОВИЈА

БОГОСЛОВИЈА У СРЕМСКИМ КАРЛОВЦИМА, прва редовна богословија код Срба. Радила је у три етапе прилагођавајући се историјским условима, могућностима и потребама. Клерикално училиште или Стара богословија основана је 1794. одлуком Народно-црквеног сабора, од када почиње стручно и културно уздизање српског свештенства у Карловачкој митрополији. Претходна спрема уписаних ученика била је различита: највише их је било из сеоских и градских тривијалних школа, али и оних са завршеном гимназијом. Водило се рачуна о здрављу и физичком изгледу кандидата, као и о моралној подобности кандидата и родитеља. Школовање је са две касније продужено на три године. План и програм урадили су митрополит Стефан (Стратимировић) и архимандрит Јован (Рајић). Настава десет предмета (морално богословље, пастирско богословље, историја хришћанске вере и православне цркве, катихетика, омилитика, методика верске наставе, чтеније, пјеније, црквено правило, тумачење недељних и празничних јеванђеља) била је на српском, а догматике или верске доктрине на црквенословенском језику. Од Клерикалног фонда митрополита Павла (Ненадовића) основан је 1797. Алумнеум (Благодејање) за исхрану сиромашних ученика. Б. је престала с радом 1872. због реорганизације.

Православно српско богословско училиште или Нова Богословија отворена је 1875. настојањем патријарха Прокопија (Ивачковића), који је руковођење поверио архимандриту Илариону (Руварцу). Предавали су српски професори школовани у Кијеву. Б. је примала свршене ученике гимназије, а у случају малог броја примани су и они са завршених шест разреда. Школовање је трајало четири године, слушано је 20 предмета (увод у богословље, Свето писмо Старог завета, Свето писмо Новог завета, старојеврејски језик, библијска историја са археологијом, догматско богословље, полемичко богословље, морално богословље, пастирско богословље, педагогија и методика, катихетика са праксом, омилитика са историјом проповедништва и вежбањем, црквено право, црквена историја (општа и српска), појање са правилом, словенски језик, литургика, грчки језик и патристика, хигијена и дијететика, пчеларство). У наредни разред прелазили су само они који би из свих предмета били одлични. Свршени ученици стицали су факултетско образовање. Они ученици који се не би запопили две године по завршеној богословији, морали су поново да полажу завршни разред како би стекли право на рукоположење. Уживала је углед једне од најпознатијих и најуспешнијих православних богословија (Москва, Кијев, Патмос). Од браће Анђелић добила је модерну зграду и формирала богату библиотеку. Модеран семинар, основан 1903, примао је преко сто ученика. Помоћ сиромашним и болесним ученицима давало је Друштво Св. Јована Милостивог, стипендије су даване из Клерикалног школског фонда митрополита Павла и Закладе Саве Текелије. За набавку наставних средстава и награду ученичких радова из историје Српске цркве коришћена је Заклада Илариона Руварца. Ученицима су били строго забрањени коцкање, посећивање кафана, оснивање тајних друштава, пушење на јавним местима, ношење оружја и палица, спортови недостојни свештеничког звања, учешће у политичким демонстрацијама и уличним изгредима. Слава богословије и њених друштава била је Света Три јерарха. Професори су имали своје књижевно друштво „Слога" и сваке године издавали Извештај. Они су били међу покретачима и сарадницима часописа Српски Сион, Богословски гласник и Српски пчелар. Први светски рат донео је страдање Карловачкој богословији, па у периоду 1914--1914–1917. ни у семинару ни у школи није било никога. Ученици су долазили с времена на време и били оцењивани на колоквијумима. Ратне 1917/18. обновљена је настава једино за завршни разред. С радом је престала 1920. а сасвим 1922. када је при Универзитету у Београду отворен Богословски факултет. У зграду карловачке богословије и семинара усељена је београдска Богословија Св. Саве.

Богословија Св. Арсенија Сремца у Сремским Карловцима почела је с радом 1964. као одсек београдске богословије, али од 1967. одлуком Светог архијерејског сабора СПЦ ради као самостална црквено-просветна установа. Патријарх Герман успео ја да у време комунистичке власти добије бившу зграду српских црквено-народних фондова и у њој отвори богословију, која наставља светле традиције старе карловачке богословије. Отварање богословије било је последица колико наслеђене традиције из ранијих времена толико и чињенице да су ученици из Војводине преовлађивали и у осталим богословијама. Под непосредним је надзором епископа сремског Василија, а извештај о раду се подноси њему и Синоду. Наставни предмети исти су као у осталим богословијама, јер их Синод прописује за све српске богословије. Задржала је вишевековну оријентацију ка неговању литургијског благољепија у богослужењу и црквеном појању. Свечано су обележена два века карловачке богословије (1794--1794–1994), која је до данас дала важан допринос како подизању верског и опште културног нивоа тако и очувању националног идентитета.

ЛИТЕРАТУРА: В. Максимовић, „Карловачка богословија и богословски семинар", БГл, 1906, 9; Д. Николић, „Шта нам је дала Карловачка богословија од 1873/6--6–1922. г", Православље, 1937, 4, 5, 6--6–7; Н. Гавриловић, Карловачка богословија (1794--1794–1920), Ср. Карловци 1984; П. Пузовић, „Два века Богословије у Сремским Карловцима", СрС, 1994, 3; Д. Петровић, „Да се не заборави", СрС, 1994, 3; П. Штрасер, „Покрово-Богородичне школе у Карловцима у XVIII веку као претече данашње богословије", СрС, 1994, 3.

Р.адомир Милошевић

 

*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)