БОГОСЛОВИЈА У БЕОГРАДУ

БОГОСЛОВИЈА У БЕОГРАДУ, основана 1810. трудом Доситеја Обрадовића и радила до пропасти Првог српског устанка. Већина њених учитеља и професора била је из Срема и Бачке, као што је случај са наставним кадром у Великој школи у Београду. После неуспеха кнеза Милоша да 1822. отвори „школу православија", митрополит Петар (Јовановић) отворио је 1836. у Крагујевцу двогодишњу „клерикалну школу" и уписао 46 ученика („клирика"), од којих је 24 било ожењено. Рад је почела с два професора, настава и смештај били су обезбеђени у кнежевом конаку, а исхрана код митрополита или у касарни с војницима. Настава је 1838. продужена на три, а следеће на четири године и две за оне који су завршили Лицеј или су знали да читају и певају. С обзиром на то да у Крагујевцу није било услова, богословија је убрзо премештена у Београд и смештена у кућу Николе Христића, близу садашње Саборне цркве. Уз њу је био „конак за клирике", а већ 1839. имала је три објекта: „зданије у коме учитељи богословије обитавају", „зданије у коме благодјејанци живе" и „зданије где богослови уче". Српским професорима придружили су се 1850. два млада Руса, које је плаћала Русија, а српска влада дотирала са 200 талира годишње. Почетком Кримског рата 1853. напустили су Србију и нису се више вратили. При богословији је 1873/74. отворено Друго одељење или Страначка богословија за школовање српских свештеника и учитеља из крајева под турском влашћу који ће тамо служити као свештеници и учитељи. Била је то богословско-учитељска школа са неком врстом предвојничке обуке јер су ученици у оквиру војне наставе обучавани да рукују оружјем. За пет година трајања ову школу је завршио 81 ученик из разних места Јужне и Старе Србије, Црне Горе, Босне и Херцеговине. Када су отпочели ратови за ослобођење и независност (1876--1878), Страначка богословија полако се угасила. Митрополит Михаило је осим богословских у наставу увео и педагошке и филозофске предмете јер су многи до рукоположења, а неки и после тога, радили као учитељи. Преуређена 1899. као семинарија под именом „Богословија Св. Саве", примала је ученике са завршеном четворогодишњом основном школом, зато је трајала девет година. У њој се у нижим разредима стицало општегимназијско а у вишим разредима богословско образовање. У програму наставе били су руски, грчки, латински и немачки језик, филозофија, педагогика, природне науке, математика, географија, пољска привреда, ручни рад и хигијена с домаћим лекарством. У периоду 1920--1941. радила је у Сремским Карловцима, у згради богословског семинара будући да је у зграду београдске богословије усељено Министарство поште и телеграфа. Поново је у Београду отворена 1949. у манастиру Раковици, као четвороразредна, од 1950. као петоразредна, а 1958. усељена је у интернат Богословског факултета у Београду. Деведесетих година XX в. вршене су неке неуспеле реформе и школовање скраћено на четири године, али је убрзо враћено на пет година. Од општих предмета изучавају се: српски, руски, енглески, старословенски, црквенословенски, латински језик, психологија, логика, филозофија, општа и национална историја, теорија музике; од богословских предмета: катихизис, библијска историја оба завета, Свето писмо Старог завета, Свето писмо Новог завета, патрологија, хришћанска антропологија, догматика са упоредним богословљем, апологетика, морално богословље, историја хришћанске цркве, историја српске цркве, црквено право, брачно право, литургика и црквено појање с правилом.

ЛИТЕРАТУРА: П. Швабић, „О постанку Београдске богословије", Гласник ПЦ у Краљевини Србији, 1903, 1; Д. Кашић, „Осврт на историју и значај Београдске богословије", Гласник СПЦ, 1961, 6; Ч. Драшковић, „Црквене школе Српске патријатршије", у: Српска православна црква 1920--1970, Бг 1971; М. Матејић, „Српска православна богословија у Еболију", Црква, календар СПП за 1997.

Р. Милошевић