БОГОРОДИЦА РАТАЧКА

БОГОРОДИЦА РАТАЧКА, бивша бенедиктинска опатија у Спичу, на рту Ратац, недалеко од Бара. Била је под јурисдикцијом барског архиепископа и припадала је његовом дистрикту. За време Немањића улазила је у састав српске државе. Краљица Јелена, супруга краља Уроша I, поклонила јој је велике поседе, а даровницу је потврдио њен син краљ Милутин. После смрти цара Душана била је под влашћу Балшића, а након смрти Балше III 1421. повремено под српским деспотом, а повремено под влашћу Млетака. Деспот Ђурађ Бранковић потврдио јој је раније повластице. Коначно, Млечани су 1443. запосели Бар, па и Ратачки манастир. Био је утврђен и богат, са чувеном иконом Богородице. Неки његови опати били су значајне личности, пре свих Ђорђе Пелиновић који је управљао манастиром 1438--1438–1463. Како по свему изгледа, потицао је из новобрдске породице Пелиновић, а 1438. долазио је у Дубровник као посланик деспота Ђурђа Бранковића. Највећи део дипломатске каријере провео је као амбасадор Скендербега. Био је поверљив човек Млетачке републике, па је успео да Сенат потврди повеље које је манастир добио од српских господара. После његове смрти опатија је нагло пропадала. У другој половини XV и првој половини XVI в. нападали су је и пљачкали Турци који су 1571. заузели Бар. Тада је порушен Ратачки манастир, а његове приходе почео је да ужива султанов емин.

М.омчило Спремић

Манастир Б. Р. основан је у XI в., а обновила га је и даривала поседима краљица Јелена и њен син краљ Милутин. Постоје остаци три цркве. Од најстарије из XI--XI–XII в. остали су само темељи који сведоче о једнобродној грађевини с кубетом, a на делу зида постоје два слоја фресака. Мања је и млађа од ње капелица с криптом, романичке архитектуре, зидана од добро отесаних квадера белог кречњака. Тробродна базилика зидана је 1347, али вероватно није до краја завршена. Оштећена је 1420. када су Млечани освојили Бар, а монаси прешли у метох Градиште. Зидана је наизменичним редовима кречњака црвене и модросиве боје. Ђурађ Бранковић је 1425--1425–1426. водио спор с Млечанима око тога да ли манастир припада православнима или римокатолицима и добио га. Тада је обновљен, као и 1473, али су га Турци 1571. спалили. После тога више није обнављан. До II светског рата постојале су рушевине манастирских зграда, с клаустром из 1473. и другим грађевинама дограђиваним у разним временима, али су италијански окупатори срушили зидове заједно с остацима капеле и саградили бункере. При њему је дуго паралелно постојало православно и римокатоличко братство. Православни данас служе на остацима црквице Константина и Јелене, а римокатолици у крипти великог храма, која има правоугаони олтарски простор с полукружним сводом и две мање апсиде. У њој је 2001. уништен ћирилични натпис с поменом кефалије Вукше из времена цара Душана.

Р.адомир Милошевић

ИЗВОР: F. Miklosich, Monumenta Serbica spectantia historiam Serbiae Bosnae Ragusii, Vindobonae 1858.

ЛИТЕРАТУРА: Ђ. Бошковић, В. Кораћ, „Ратац", Старинар, 1956--1956–1957, 7--7–8; М. Спремић, „Ратачка опатија код Бара", ЗФФБ, 1964, 8, 1; С. Марјановић Душанић, „Повеља краља Милутина опатији Свете Марије Ратачке", Стари српски архив, 2002, 1.

 

*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)