Прескочи до главног садржаја

БОГИЋ, Витомир Циле

БОГИЋ, Витомир Циле, глумац, редитељ (Београд, 16. III 1887 -- Ватeрбо код Рима, 17. XI 1943). Одушевљен за позориште од ране младости, основао Омладинско драмско позориште (1906--1908). Привремени члан Народног позоришта у Београду постао 1906, а редовни 1909. Крајем 1907. НП му је омогућило једногодишње студије у Минхену код чувеног редитеља и глумца Ј. Савића. Због критикe глумачкe управe М. Гавриловића био је 1910. отпуштен, али се брзо, после смене управе, вратио у НП. Студије режије у Паризу (у Француској комедији) започете 1911. и прекинуте због ратова (1912--1918), наставио 1918--1920. По повратку је члан и редитељ НП у Београду (1920--1921), затим директор и редитељ Српског народног позоришта у Новом Саду (1921/22), у којем је остварио 26 режија и креирао 15 улога, међу којима Сирана, Ромеа, Хајдук Вељка, Тита Скакија. Потом се вратио у НП. У сезони 1934/35. био је редитељ и управник Секције НП за Дунавску бановину у Новом Саду, а од 1937. до 1941. управник и редитељ НП Зетске бановине на Цетињу. Време рата, до смрти, провео у заробљеништву у Италији, организујући у Аверси (1941--1943) логорско позориште. Остварио је 130 улога (1905--1936) и 33 режије (1920--1935). Играо у филму Карађорђе у режији И. Станојевића (1911). Био први радиофонијски глумац, чији се глас чуо 19. IX 1924. на Радио Београду. Аутор је књиге Народно позориште у садашњости (Бг 1910). Значајнији као глумац него редитељ, успешно тумачио драмске и карактерне улоге, с посебним афинитетом за салонску конверзациону комедију, иако су у његовој игри доминирали техника и рационално коришћење елемената глумачког заната. Био је амбициозан, интелигентан, образован и врстан зналац позоришта. Одликован Орденом белог орла с мачевима. Важније улоге: Хамлет, Отело (В. Шекспир, Хамлет, Отело), Гроф Алмавива (П. А. К. де Бомарше, Фигарова женидба), Ернани (В. Иго, Ернани), Хљестаков (Н. В. Гогољ, Ревизор), Нико (И. Војновић, Еквиноцио), Џери (Џ. Х. Манерс, Пег, срце моје), Цар Душан (М. Бојић, Урошева женидба).

ЛИТЕРАТУРА: Б. С. Стојковић, Историја српског позоришта, Бг 1979; Ј. Лешић, Историја југославенске режије, Н. Сад 1986; З. Т. Јовановић, Народно позориште Дунавске бановине, Н. Сад 1996; А. Милошевић, Витомир Богић, Бг 2000.

З. Т. Јовановић