БОГДАНОВИЋ, Питер

БОГДАНОВИЋ, Питер (Bogdanovich, Peter), филмски редитељ, сценаристa, продуцент (Кингстон, Њујорк, 30. VII 1939). Син сликара Борислава Богдановића. У младости похађао глумачке курсеве Стеле Адлер и постао страствени филмофил, прихватајући међу првима у САД „политику аутора" француских „новоталасоваца". Из његовог уважавања класика холивудског филма (од Џона Форда до Орсона Велса), о којима је, као и о А. Хичкоку, објавио значајне монографије (The cinema of Orson Welles, New York 1961; The cinema of Howard Hawks, New York 1962; The cinema of Alfred Hitchcock, New York 1963), проистиче и његов еклектички редитељски стил, нарочито у почетној фази стваралаштва. Убраја се међу прве редитеље који су обележили „нови Холивуд", што означава повратак на ауторске, тј. редитељске вредности као кључне за естетичко вредновање. Средином 60-их година отишао у Калифорнију, где је учио занат код продуцента и редитеља Роџера Кормана. У нискобуџетној продукцији најпре радио криминалистички филм Мете (Targets, 1968), a затим документарац Режија Џон Форд (1971), да би исте године завршио и први сопствени ауторски пројекат Последња биоскопска представа (The last picture show), заводљиво носталгичну евокацију живота младих почетком 50-их у тексашкој провинцији, која представља његов најпотпунији успех и код публике и код критике. Понесен тим дометом, током 70-их реализовао комерцијално успешне филмове који су изазвали контрадикторне реакције критике: Што те тата пушта саму? (What`s up, Doc?, 1972), Месец од папира (Paper moon, 1973), Дејзи Милер (Daisy Miller, 1974), Биоскоп за грош (Nickel-odeon, 1976), Јавна кућа у Сингапуру (Saint Jack, 1979) и Дан када су се сви смејали (They all laughed, 1981). Замерало му се да опонаша класике и ретро-жанрове („слепстик комедију", „филм ноар", мелодраму) да има превише „омажа" и компилацијске „рециклаже" у његовом раду. Афера с глумицом Дороти Стрејтон, коју је убио њен супруг из љубоморе према Б., неко време га је удаљила од филма и преселила у Далас. С мање успеха каријеру је наставио филмовима Маска (Mask, 1985), који комбинује мелодраму и псеудо-хорор, и Тексасвил (Texasville, 1990), који је покушај наставка његовог успешног филма Последња биоскопска представа. Посебну награду на фестивалу у Торонту добио 2007. за допринос очува-њу старих филмова.

Н.икола Стојановић

 

*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)