БОГДАНОВИЋ, Милан

БОГДАНОВИЋ, Милан, књижевни и позоришни критичар, есејиста, универзитетски професор (Београд, 4. I 1892 --– Београд, 28. II 1964). Најзначајнији представник импресионистичке критике у српској књижевности прве половине XX в. Од 1912. студирао српски језик и књижевност на Филозофском факултету у Београду, с прекидима у току Балканских ратова, у којима је био добровољац, и I светског рата, у којем је био тешко рањен, због чега је 1917. и 1918. годину провео на лечењу у Француској и на студијама на Сорбони. Дипломирао је 1919. у Београду, потом био гимназијски професор, па асистент на Теорији књижевности код Б. Поповића на ФФ. Због политичких ставова отпуштен из државне службе 1923, а од 1934. из истих разлога забрањено му је да објављује. Уређивао књижевне часописе: Република (1920--1920–1930), Буктиња (1923--1923–1926), Српски књижевни гласник (1928--1928–1932), где је окупљао српске писце модернијег израза. Са М. Крлежом уређивао часопис Данас (1934). Други светски рат је провео у заробљеништву у Немачкој. Радио је као ванредни професор на ФФ у Београду (1946--1946–1949), те управник Народног позоришта (1949--1949–1962). Уређивао је Нашу књижевност (1945--1945–1946), Књижевне новине (1949--1949–1950), Нову мисао (1953), више пута био председник Удружења књижевника Србије; биран је за председника Међународног института за позориште у Паризу (1955); редовни члан САНУ постао је 1959, а у његовој критичарској активности најважнији је период између 1920. и 1930. Критикама о новим књигама модерних младих писаца (Црњанског, Андрића, Васиљева, Драинца, Васића, Крлеже, Ујевића, Ћосића и др.) или аутора традиционалнијег израза (Десанке Максимовић) и есејима о појавама и темама савремене књижевности, у доброј мери је моделовао српску књижевну мисао и знатно утицао на стабилизацију модернизма у међуратној српској књижевности. Његове тадашње критике и есеји по стилској динамици и реторичности приближавају се надахнутој стваралачкој критици какву су писали поједини песници и прозаисти. Почетно импресионистичко усмерење у тумачењу текста он је, као најпозванији настављач скерлићевског схватања улоге критичара у књижевности и култури, успешно ширио на критичко испитивање најважнијих слојева књижевне структуре, посебну пажњу посвећујући новом духу у књижевности и тематским и стилским обележјима књижевног дела. Крајем прве међуратне деценије приближава се левичарским идејама, што се одразило и на његове ставове о развоју и функцији књижевности. У својим најбољим критикама и есејима из тог времена --– „Ново време, нова литература", „Слом послератног модернизма", „Литература данас", „Социјализација надреализма" и др. --– удаљава се од естетских ставова из ранијег периода и од одбране и афирмације модерних поступака у књижевности, те се прилагођава идеолошки мотивисаној књижевној критици. Иако у име ангажоване уметности оспорава еволутивни и естетски значај српског модернизма, он ни тада не подлеже догматским и функционалним схватањима књижевности које су пропагирали припадници социјалне литературе, а истовремено одбија и њихово залагање за тенденцију као једно од кључних начела ангажоване уметности. Критичарском активношћу после II светског рата он углавном потврђује идеолошку основу ранијег критичког мишљења, не показујући због тога разумевање за модерну поезију В. Попе или М. Павловића. Али и тада је, захваљујући истанчаном слуху за трајне и стабилне књижевне вредности, могао успешно да анализира нова дела писаца традиционалног израза, Андрића, Ћопића, Лалића, на пример, или писце српске књижевне баштине, Вука Караџића, Његоша, Бранка Радичевића, Ђуру Јакшића. Остајући касније у границама „доктринарног импресионизма" (П. Палавестра), првом фазом свога критичарског рада омогућио је модерној српској књижевности и књижевној критици изузетно значајан еволутивни полет, чије се последице и данас осећају у српској књижевности и књижевној критици. Критике и есеји Б. превођени су на чешки, словачки, румунски, македонски и словеначки језик. Добио је више књижевних и државних признања, међу њима Повељу за животно дело Савеза књижевника Југославије (1958).

ДЕЛА: Стари и нови 1--1–5, Бг 1931, 1946, 1949, 1952, 1955; Његош --– 1847, Бг 1948; Критике, Зг 1948; Бранко Радичевић, Бг 1949; О српској књижевности између два рата, Зг 1955; О Крлежи, Н. Сад 1956; Стари и нови 1--1–4, Бг 1960--1960–1961; В. Крњевић (прир.), Критички радови Милана Богдановића, Н. Сад --– Бг 1979.

ЛИТЕРАТУРА: В. Живојиновић, Међу савременицима, Бг 1932; В. Глигорић, „Етапе наше књижевне критике", Стожер, 1932, 3; П. Стефановић, „Критика без естетике", Младост, 1952, 8; З. Гавриловић, „Критичар Милан Богдановић", НоМ, 1953, 1, 2; Споменица преминулом академику Милану Богдановићу, Бг 1964; Д. Јеремић, Прсти неверног Томе, Бг 1965; Р. Вучковић, „Критичарев занос", Израз, децембар 1965; З. Маринац, „Три фазе у критици Милана Богдановића", Савременик, VI 1966; П. Палавестра, Историја српске књижевне критике, Н. Сад 2008.

М.арко Недић

 

*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)