БОЧАР

БОЧАР, село у северном делу Баната, у општини Нови Бечеј, изграђено на једном острву дилувијалне терасе унутар простране инундационе равни Тисе. Корито реке је удаљено око 10 км и на тој страни село је саобраћајно изоловано. Уз границу терасе пролази железничка пруга Зрењанин–Сента, а једина друмска веза је 5 км дуг слепи пут до суседног села Новог Милошева, преко којег је повезан с Новим Бечејом (28 км) и Кикиндом (23 км). Први помен о селу је из 1211, али је током читавог турског периода највероватније било пусто. Обновљено је тек 1740. насељавањем Срба. Досељавањем Немаца и Мађара у XIX в. Срби остају у мањини. После II светског рата на место исељених Немаца досељава се 1.393 колониста из Босне, што је била половина тадашње популације. У селу је 2002. живело 1.895 становника, од којих 80,3% Срба. И поред периферног положаја села више од трећине активног становништва запослено је у индустрији, највећим бројем у Кикинди. У центру села налазе се пространи парк, две цркве, стара зграда школе и неколико продавница. Одатле се село ширило ка југу и истоку.

Слободан Ћурчић

У атару села на локалитету Песак, приликом земљаних радова, 1959. уништен је део некрополе седелачке популације, која се датује у период од краја V до средине VI в. У току трогодишњих истраживања откривено је укупно 67 гробова, од којих су многи раније били опљачкани. Гробови су оријентације запад–исток. Покојници су сахрањивани у уобичајеном положају у раке правоугаоне основе. Само један гроб био је оријентисан север–југ и може се повезати са Сарматима. Неки покојници су били сахрањени у дрвеном сандуку. Поред карактеристичних фибула и копчи, за ову некрополу особени су бројни налази оружја: врхови копаља, умбо, мачеви, један скрамасаx, бојна секира и различити врхови стрела. У женским гробовима се налазе наруквице, игле, пређице, фибуле, међу којима се истиче једна позлаћена с правоугаоном плочастом главом, затим огрлице с перлама од стакла, чешљеви, пршљенци, у једном случају огледало, као и солид Јустинијана I, кован у Константинопољу. Нађено је и укупно 13 керамичких посуда, претежно глачаних и с глачаним орнаментом. На локалитету Буџак-економија откривено је 10–15 гробова, укопаних у једну од пешчаних греда. У току заштитних ископавања 1961–1962. истражено је осам гробова из раздобља X–XI в., као и део некрополе из V–VI в. Налази се чувају у Народном музеју у Кикинди.

Вујадин Иванишевић; Весна Бикић

ЛИТЕРАТУРА: D. Dimitrijević, M. Girić, „Pesak près de Bočar -- nécropole gépide", у: Epoque préhistorique en Yougoslavie, Бг 1971; М. Бајић, Општина Нови Бечеј – географска монографија, Н. Сад 1983; Н. Станојев, Некрополе X–XV века у Војводини, Н. Сад 1989; С. Ћурчић, Насеља Баната – географске карактеристике, Н. Сад 2004.

 

*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)

БОЧАЦ, село у Републици Српској, у проширеном делу долине реке Врбас, 38 км јужно од општинског седишта Бањалуке. Смештено је на десној обали реке, на доњем делу западне стране планине Чемернице, где су нагиби блажи. Са путем Јајце--Бањалука, који је на другој страни реке, повезано је мостом. Река је преграђана браном 1981. када је формирано вештачко језеро дуго око 10 км. Вода се користи за Хидроцентралу „Бочац" (110 МW). Село је дисперзивног типа, чини га велики број заселака (Градина, Дреник, Смилићи, Поље, Тодићи, Даичићи, Џемат, Маљугово, Потпланина) на 250--640 м н.в. Б. је 1991. имао 1.685 становника, од којих 99,1% Срба. У њему се налазе основна школа, амбуланта и неколико продавница. Јужно од села основан је истоимени еко-центар. У средњем веку овде се налазила тврђава са цивилним насељем у подграђу. Руине тврђаве још постоје на крају суженог дела долине Врбаса.

М. Мандић

Утврђење се први пут помиње 1434, а нешто пре 1516. заузели су га Турци који су ту држали своју посаду све до треће деценије XIX в. Б. се налазио у систему одбране прилаза утврђеном граду Јајцу и прелаза („брод") преко Врбаса. Имао је простран брањени простор неправилне елипсоидне основе с једном полигоналном топовском кулом која у свом коначном облику представља турску доградњу. Један познији бедем с пушкарницама спуштао се низ падину преграђујући простор до обале Врбаса, где се налазила једна од градских капија.

М. Поповић

ЛИТЕРАТУРА: Ћ. Трухелка, Краљевски град Јајце, Сар. 1904; Х. Крешевљаковић, „Стари босански градови", НС, 1953, 1; М. Вего, Насеља босанске средњевековне државе, Сар. 1957.