БОБЕК, Стјепан

БОБЕК, Стјепан, фудбалер, тренер (Загреб, 3. XII 1923 --– Београд, 22. VIII 2010). Почео је да игра фудбал у подмлатку загребачког Дербија са 12 и по година. Каријеру је наставио у Загребу (1938--1942) и Личанину (1942--1942–1944), који је својим играчима омогућавао да не иду у рат, а августа 1944. је прешао у Грађански. По завршетку рата играо је за Загребачку народну одбрану одакле је позван у репрезентацију Југословенске армије за прво послератно првенство на којем су септембра 1945. учествовале и селекције свих република и Војводине. На том првенству Б. је показао право мајсторство и добио прекоманду у будући армијски клуб, основан 4. X 1945. под именом Партизан Централног дома Југословенске армије, доцније ФК Партизан. Б. је с Партизаном био државни првак 1947. и 1949, а победник купа 1947, 1952, 1954. и 1957, одигравши 466 званичних утакмица на којима је постигао 413 голова по чему је рекордер међу „црно-белима". На 199 првенствених мечева уписао се у листу стрелаца 121 пут. Два пута је био најбољи прволигашки стрелац -- 1945 (осам голова) и 1954 (21 гол), а најбољи је стрелац свих времена у Купу Југославије са 48 голова, као и рекордер са 16 голова у једној сезони купа (1951). На првенственој утакмици 14. октобар --– Партизан (1:10) 8. VI 1946. у Нишу, постигао је девет голова, а на сусрету 2. кола купа Југославије 1951. Б. је победи Партизана са 15:0 над Слогом (Петровац на Млави) допринео с осам голова. Ни то није надмашено. Још импресивнији су његови рекорди које је остварио играјући за репрезентацију. За репрезентацију Југославије одиграо је 63 утакмице (1946--1956) и постигао рекордних 38 голова, рекордер је и по томе што је 44 утакмице за „плаве" одиграо у непрекидном низу. С репрезентацијом је освојио сребрне медаље на ОИ 1948. у Лондону и 1952. у Хелсинкију, а био је учесник светских првенстава у Бразилу 1950. и Швајцарској 1954. По завршетку играчке каријере почео је да ради као тренер јуниора Партизана, а пошто је положио тренерски испит 1959, постао је тренер Легије из Варшаве, али већ у лето 1960. добио је позив да преузме први тим Партизана. „Црно-бели" су после 12 година поново постали прваци државе 1961, титулу су одбранили 1962. и освојили трећу узастопну 1963. Тада је прешао у атински Панатинаикос, а фудбалери Партизана које је он селектирао 1966. играли су у финалу Купа шампиона. С Панатинаикосом (1963--1963–1967) освојио је две титуле првака (1964. и 1965) и куп Грчке (1966). Поново је био тренер Партизана (1967--1967–1969), па је по једну сезону провео у Олимпијакосу, поново у Панатинаикосу, турском Алтају и загребачком Динаму (1972). Био је и тренер Есперансе из Туниса, саветник у Галеници некадашњем саиграчу Марку Валоку, а као тренер вратио је скопски Вардар у Прву лигу и завршио тренерску каријеру пошто је добио тежак инфаркт 1980. Добитник је Националног признања за посебан допринос развоју и афирмацији спорта.

ЛИТЕРАТУРА: В. Стојковић, Клуб познатих у фудбалу Србије и Црне Горе (1903--1903–2005), Бг 2005.

Д.ушан Попов

 

*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)