БЉЕСАК
[БЉЕСАК]{.smallcaps}, хрватска државна акција етничког чишћења Срба из западне Славоније. Због инцидента на бензинској станици код Новске (убијен Србин Тихомир Благојевић из околине Окучана док је куповао гориво, а послије неколико сати родбина и пријатељи убијеног на крајинском дијелу аутопута напали хрватски аутомобил у којем је рањено неколико путника), предсједник РСК М. Мартић 28. IV 1995. донио је одлуку о привременом затварању аутопута као превентивну мјеру, а Хрватска је, користећи ту чињеницу, 1. V 1995. године, поново, по раније више пута опробаном рецепту, извршила нову агресију на РСК, односно на српску област Западна Славонија, у вријеме када је ова област била под заштитом УН (Сектор Запад). Заштитне снаге УН, на вријеме упозорене од хрватских генерала, повукле су се на безбједна мјеста, препуштајући своје штићенике на милост и немилост хрватским агресорима.
Против западнославонских Срба (око 15.000 житеља с око 4.000 војника) кренуло је више од 16.000 припадника хрватских оружаних снага, што значи да је агресора било више него становника у овој области, а омјер војника је био 4:1 у корист агресора. Агресор је немилице тукао по цивилима, штићеницима УН, свим расположивим средствима. Народ западне Славоније, памтећи страдања Срба у Јасеновцу, који је био у саставу ове области, злогласном усташком логору из II свјетског рата и у оближњој Пакрачкој Пољани, такође злогласном „новоусташком" логору из 1991, кренуо је у егзодус спасавајући голе животе. На путу према „мосту спаса" до ријеке Саве, сустизале су их авионске бомбе, маљутке из хеликоптера, топовске гранате и снајперски меци. Рањеници су гажени тенковским гусјеницама или докрајчивани ножевима. На евиденцији Документационо-информационог центра Веритас, налазе се имена 283 погинула и нестала Србина из ове акције и послије, од чега 57 жена и деветоро дјеце старости до 14 година. Хрвати су покупили и покопали 168 убијених Срба највише под ознаком „непознат", од којих су у току 2010. и у првој половини 2011. ексхумирали 100 посмртних остатака (28 из Медара, 34 из Окучана и 48 из Врбовљана). Од укупног броја жртава до сада је ријешена судбина само 48 лица, од тога 37 на подручју Републике Српске, било да су авионским бомбама или артиљеријским гранатама убијени на десној обали Саве, било да су на ту страну ријеке мртви превезени или умрли од задобијених повреда, док су осталих 11 идентификовани у марту и јуну 2011, сви житељи села Медари, међу којима и седам чланова породице браће Вуковић Ранка и Милутина, њихових супруга и троје дјеце.
Цивили који нису могли или нису жељели напустити своја огњишта, ако су имали срећу да преживе, смјештени су у логоре за цивиле, а за то вријеме православне светиње и српска имања су опљачкана, опустошена и уништена. Ускоро су и ови цивили, уз помоћ заштитних снага УН и хуманитарних организација, превезени у Републику Српску и Србију, од којих се за све ове године вратило око хиљаду и по људи, углавном старијих, док су се остали расули по цијелом свијету. Око 1.450 припадника Српске Војске Крајине је заробљено, већина на превару уз помоћ заштитних снага УН. По заробљавању хрватски судови су осудили велик број Срба на дугогодишње казне затвора за измишљене ратне злочине, а неколико десетина заробљеника прошло је вишегодишње специјалне тортуре „коначишта за заробљенике" Лора у Сплиту. Тиме, и сличним криминалним методима, хрватска држава жели да спријечи повратак прогнаних Срба. Ријеч је о дуго и детаљно припреманој акцији (Јанко Бобетко у књизи Све моје битке наводи да су сви документи за ту акцију били завршени 5. XII 1994) у коју се уклапа инцидент од 28. априла, а затварање аутопута је искоришћено као оправдање пред међународном јавношћу за ову операцију. Хрватским генералима Стипетићу, Аготићу, Џанку, Марековићу, Круљцу и бригадиру Гаљешевићу, који су, по налогу Туђмана, Шушка и Бобетка, испланирали и извели акцију под називом „Б.", није суђено, у Хрватској се они славе као национални хероји. Један од њих, генерал Бобетко, тадашњи начелник Главног штаба Хрватске војске, у књизи Све моје битке поносно узвикује „Б. је моја симфонија, јер сам сваки детаљ предвидио и готово се све одвијало како сам мислио".
Према Хрватској међународна заједница није увела никакве санкције. Савјет безбједности Резолуцијом 994. од 17. V 1995. затражио је од Хрватске да повуче своје снаге из зоне под заштитом УН, а од сукобљених страна да се повуку из зоне раздвајања успостављене тзв. Загребачким споразумом о примирју из 1994. Резолуција није имала ултимативан карактер нити је прописивала казнене мјере у случају да Хрватска не испоштује обавезе. Хашко тужилаштво, иако су му све наведене чињенице биле познате, никада није отворило интензивну истрагу за овај злочин. У јуну 2006. хрватско тужилаштво је одбацило, једину до сада у РХ поднесену, кривичну пријаву за ратне злочине почињене у овој акцији и то против генерала Младена Круљца, у то вријеме команданта 3. гардијске бригаде хрватске војске, а од 2007. команданта Хрватске копнене војске, и војника Томислава Абрамовића, који је по наређењу Круљца снајпером усмртио српског цивила Мирослава Вучковића из Окучана, уз образложење да се „радило о уобичајеном војном поступању у борбеном дјеловању у ратним операцијама". МУП Републике Српске у току 2008. поднио је кривичне пријаве Тужилаштву БиХ -- Одјељењу за ратне злочине против највиших представника хрватске војске и полиције за ратне злочине почињене над Србима на подручју западне Славоније и Републике Српске за вријеме акције „Б.", али се предмет већ неколико година налази у „фази анализе". Послије идентификације и сахране десетеро мјештана села Медари, и Тужилаштво за ратне злочине Србије отворило је преткривични поступак за кривично дјело ратног злочина против цивилног становништва почињеног у том селу, у којем је у акцији „Б." измасакрирано 23 становника, међу којима је 12 жена и троје дјеце старости 8--8–11 година. На комеморацији жртвама бившег концентрационог логора у Јасеновцу, одржаној средином маја 2011, петнаестак дана пред годишњицу „Б.", нико од говорника, међу којима су били предсједник државе, предсједница Владе и предсједник Сабора РХ, није споменуо жртве међу западнославонским Србима 1991--1991–1995, који су страдали у Пакрачкој Пољани, Шњегавићу, Машићкој Шаговини, „Б."..., којих је, по Веритасовим подацима 1.075, од чега се 559 још воде као нестали.
ИЗВОР: Документација Веритаса.
ЛИТЕРАТУРА: Попис житељства 31. 12. 1910. У Краљевинама Хрватској и Славонији, Зг 1914; Р. Петровић, „Бројност и територијални распоред Срба у СР Хрватској --– према пописима становништва 1948--1948–1981. године", у: Зборник о Србима у Хрватској, Бг 1989; Н. Калопер и др. (прир.), Чињенице о Западној Славонији, Пакрац 1992; Страдање српског народа на подручју Западне Славоније, Окучани 1992; B. Zečević (ур.), The Uprooting: A Dossier of the Croatian Genocide Policy Against the Serbs, London --– Belgrade --– New York 1992; Уметничка баштина Срба у Западној Славонији, Бг 1993; С. Ливада, Етничко чишћење: злочин стољећа, Зг 1995; С. Милеуснић, Духовни геноцид: Преглед порушених, оштећених и обесвећених цркава, манастира и других црквених објеката у рату 1991--1991–1995 (1997), Бг 1997; Српска Западна Славонија: Мај 1995: Изгон, Цт 1998; Ј. Илић, *„*Срби у Хрватској пре и после распада Југославије", ЗМСДН, 2006, 120; М. Тутук, Моја Западна Славонија, Бг 2003; Н. Сад 2007; И. Лајић, М. Бара, „Утицај рата у Хрватској 1991--1995. на промену удела Срба у националном саставу становништва Славоније", Становништво, 2010, 1.
С.аво Штрбац
*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)