БЛЕРОВ ЗАЈАМ

БЛЕРОВ ЗАЈАМ, државни зајам који је Краљевина СХС закључила у САД после I светског рата. У новоствореној Краљевини СХС постојала је велика потреба да се постојећа саобраћајна инфраструктура, страдала у рату, реконструише и изгради нова како би се повезали делови новоустановљене државе и омогућио економски развој. С обзиром на кризу државних финансија током првих 4--5 година после рата (несређен порески систем, неусвајање буџета више година, дефицити, инфлација), као једини извор финансирања остали су зајмови. Прво је 1921. закључен Инвестициони зајам од 500 милиона динара, а уписале су га домаће финансијске куће. Године 1922. закључен је с њујоршком банкарском кућом „Блер и комп." уговор о зајму на обвезнице од номиналних 100 мил. долара. Сврха зајма била је изградња железничке пруге Београд--Вишеград--Котор и пристаништa у Котору, за шта је предвиђено 70 милиона долара, и покривање буџетских потреба с 30 милиона долара. Зајам је уговорио министар финансија Коста Кумануди, а у Политици га је оштро критиковао Милан Стојадиновић. Од планираног зајма реализоване су само две транше. Прва, под називом Серија А, реализована је 1922. у номиналном износу од 15,25 милиона долара по каматној стопи од 8% годишње и курсу од 86,75%, што значи да је примљено ефективно 13,2 милиона долара. Ниска реализација Серије А била је последица ниског угледа Југославије на америчком тржишту обвезница тих година, а због кризе државних финансија и брзог пада вредности динара. Пошто примљени износ није био довољан за градњу планиране пруге до Котора, он је потрошен на ситније потребе железница, одбрану курса динара на берзама и друге потребе. Друга транша, Серија Б из 1927, реализована је у номиналном износу од 30 мил. долара по каматној стопи од 7% годишње и курсу од 86%, што значи да је примљено ефективно 25,8 мил. долара. Реализацију Серије Б на америчком тржишту неколико година ометао је захтев САД да Југославија регулише ратне зајмове Србије. Укупно је примљено 39 мил. долара. Остатак зајма није реализован због велике економске кризе и битног смањења кредитирања страних држава из америчких извора у том периоду. Рок отплате предвиђен је за обе транше до 1962. Као гаранција овог зајма заложени су вишкови прихода од монопола и царина и, уколико буде потребно, приходи од државних железница. После II светског рата регулисани су стари дугови како би се могли остварити нови. Споразум са САД, који је укључио и Б. з., закључен је 1967. Њиме је каматна стопа смањена на 3% и предвиђен нови рок за отплату од 30 година.

ЛИТЕРАТУРА: Министарство финансија Краљевине Југославије 1918--1938, Бг 1938; М. Стојадиновић, Ни рат, ни пакт. Југославија између два рата, Ријека 1970; Д. Гњатовић, Стари државни дугови 1862--1941, Бг 1991; Д. Боаров, Апостоли српских финансија, Бг 1997.

Б. Мијатовић