БЛАГОВЕШТЕНСКИ САБОР

БЛАГОВЕШТЕНСКИ САБОР, сабор расправно-политичког карактера, који је почео с радом 2. IV 1861. у Сремским Карловцима. Његово сазивање значило је јавно признање Срба као народа, што је имало велики национално-политички значај. Трајао је до 20. IV 1861, а назван је по великом црквеном празнику, Благовестима, који је у XIX в. био 6. априла (по новом календару). Поред 4 вирилна члана, патријарха и три епископа, имао је 75 посланика, 25 из редова свештеника и калуђера и 50 из редова грађана (адвоката, лекара, инжењера, царско-краљевских и жупанијских чиновника, земљопоседника и др.). По изборним прописима представници Војне границе нису били заступљени у сабору. У њему се окупила истинска елита српског грађанског друштва па је он, упркос томе што је имао сталешки карактер, био најинтелектуалнији сабор у историји Срба из Угарске. Захваљујући изборним прописима, свештеници и калуђери, заједно с вирилним члановима, имали су у сабору 29 места, од којих је патријарху Јосифу Рајачићу обезбеђено место председника. Судећи по саставу, сабор је имао конзервативно-клерикални карактер, у којем је црквена јерархија играла значајну улогу. Међутим, она ће се на овом сабору први пут оштрије сукобити с либерално-демократским тежњама грађанских политичара, који су заступали интересе далеко ширих слојева српског друштва него што је то чинила јерархија. Започет на овом сабору, сукоб између јерархије и либерално-демократских представника српског друштва временом ће се, на обострану штету, заоштравати и продубљивати, претварајући се у борбу за вођство у целокупном национално-политичком животу Срба у Угарској.

Уочи састанка сабора, у време заседања а и после завршетка његовог рада, сви Срби, готово без изузетка, били су једнодушни у ставу да морају добити посебну аутономну област ради обезбеђивања свог националног развоја. Размимоилажења су настајала у питању на који начин, уз чију помоћ и од кога треба тражити и добити ту аутономну територију на подручју Јужне Угарске. Конзервативци, предвођени патријархом Рајачићем, залагали су се за ослонац у Аустрији. Либерално-демократска група, на челу са Светозарем Милетићем, тражила је ослонац у Угарској. У сабору се појавила и средња струја која се залагала за то да се уз помоћ Беча, а на основу привилегија, образује Војводина која би се државноправним уговором одмах сјединила с Троједном краљевином. Удружене и ојачане, Троједница и Војводина би као јединствен државноправни чинилац повеле преговоре с Угарском о склапању новог државног уговора.

Састављен од већине десно опредељених и Бечу наклоњених посланика, сабор је прихватио политички правац патријарха Рајачића. Закључци сабора формулисани су у 16 тачака. Као нужна јемства за опстанак и развитак Срба у Монархији тражена је засебна територија која је захватала Срем, Бачку, Банат и Војну границу. Захтеване су посебна политичка и судска управа и обласна скупштина. На челу Војводине, у којој би службени језик био српски и која би имала свој грб и заставу, првостепени и апелациони суд, стајао би војвода.

Кад је сабор 20. априла окончао заседање, његови закључци поднети су владару који је обећао да ће испунити српске захтеве. Међутим, они нису испуњени. Испоставило се да је аустријска влада српским захтевима припретила Мађарима да би их учинила попустљивијим према Бечу. У тражењу пута за помирење с Мађарима, да их не би повредио, владар од којег су зависиле све одлуке тактизирао је уз помоћ српских захтева, али се за њих није заузимао. Осим тога, већина тадашњих утицајних политичара Аустрије и Угарске страховала је од „идеје оснивања једне велике српске државе". Да је са своје стране не би подстицали и њоме још више „загревали главе Срба" чинећи им уступке, сматрали су да захтеви овог сабора не смеју бити прихваћени. Због тога су они остали неиспуњени, али су имали изузетан значај за историју развоја политичке мисли Срба у Угарској. Управо стога, Б. с., као трећи по реду политички сабор Срба у Угарској (први Темишварски 1790, други Мајска скупштина 1848) има посебно место у српској прошлости у којој представља догађај епохе.

ИЗВОРИ: Ј. Ђорђевић, Радња Благовештенског сабора народа србског у Сремским Карловцима 1861, Н. Сад 1861; Д. Кириловић, Српски народни сабори, Списи бечке Државне архиве, 1861--1875, Н. Сад 1937.

ЛИТЕРАТУРА: М. Костић, „Већања у бечкој влади о постулатима Благовештенског сабора за обновом Српске Војводине", ИЧ, 1963, 12--13; Историја српског народа, V/2, Бг 1981.

В. Ђ. Крестић