БЛАГОЈЕВИЋ, Десимир

БЛАГОЈЕВИЋ, Десимир, песник, публициста, ликовни критичар (Топола, 8. I 1905 -- Београд, 12. III 1983). Завршио студије права (1937) у Београду. Радио као административни службеник (1924‒1926) и новинар (1926‒1941). Био стални сарадник Правде и њен дугогодишњи ликовни критичар, да би касније постао и њен уредник књижевне рубрике. Књижевни рад почео 1921, сарађујући потом у великом броју часописа. Са Р. Ратковићем, Д. Јерковићем, Б. Ковачевићем и другима покренуо Чашу воде и, доцније, неколико такође кратковеких публикација. Сврставан у међуратни „фолклорни модернизам" и међу представнике „звучне гране српског симболизма" (Љ. Симовић), Б. је у своме песништву асимиловао и низ других поетичких и стилских црта -- почев од наше усмене лирике и романтичарског наслеђа до експресионизма М. Црњанског и М. Настасијевића. Данас се најчешће указује на звучну магију његовог поетског говора, утемељену на древном и тамном „ромору" бајалица и враџбина, као и на Кодеровом јединственом језичко-поетском експерименту. После огледа Б. Миљковића „О поезији Десимира Благојевића" (Видици, 1958), у којем је поводом збирки Птице немилице (Бг 1958) и Време безазлених (Бг 1958), збирка Карневал анђела (Бг 1930) оцењена као једна од највреднијих у међуратном српском песништву, видно је обогаћена рецепција овог песника, укључујући и његов потоњи рад. Мада махом склон натпевавању с језиком, гомилању рима, унутрашњих сликова и најразличитијих гласовних понављања и подударања, што његовом изразу налаже жанровско-поетички статус и размах кантате и поеме, Б. је у исти мах и аутор успелих поетских минијатура и, по опажању Р. Константиновића, неколико најтиших шаптаја у нашој поезији. Углавном памћен по високом коефицијенту звучности, Б. је у своме опусу похранио и богату ризницу инвентивних песничких слика, углавном инспирисаних чаролијама завичајних сећања. Његов утицај на наше неосимболисте највидљивији је у песништву Б. Миљковића и А. Вукадиновића, док се с највише приврженичке оданости бавио његовим делом и, посебно, његовом заоставштином Слободан Ракитић. Објављено је више књига његових изабраних песама: Земаљска трпеза (избор Светлана Велмар-Јанковић), Бг 1967; Сребрни пливач (Angelarijum) (избор аутора), Бг 1969; Недоходу у походе (избор Иван В. Лалић), Бг 1970; Ишчекивање сјај и добродошлица, Бг 1984; Родослови (приредио С. Ракитић, Краг. 2004). Добио више признања, међу којима и награду УКС (1957) и Змајеву награду 1971.

ДЕЛА: Револт једног данашњег песника, Бг б. г.; Шапутања с мостова, Бг 1924; Долазак међ цврчке, Бг 1955; Три кантате, Бг 1956; Родослов: вечерња песма о давној земљи мојој, Бг 1961.

ЛИТЕРАТУРА: Р. Константиновић, Биће и језик, I, Бг 1984; Б. Петровић, У свету речи, Н. Сад ‒ Бг 1985; М. Пантић, Песничке збирке Десимира Благојевића, Бг 1986; Љ. Симовић, Дупло дно, Бг 2001; Т. Крагујевић, Свирач на влати траве, Зр. 2006; С. Гордић, Критичке разгледнице, Бг 2008.

С. Гордић