БИТОЉСКА БИТКА

БИТОЉСКА БИТКА, битка вођена између српске 1. армије и турске Вардарске армије 16--16–19. XI 1912, у Првом балканском рату. Након победе на Куманову српска Врховна команда је, уместо да појача темпо операција, приступила прегруписавању снага и тиме омогућила турској команди да своје трупе организовано повуче према Битољу и припреми их за одлучујућу битку. Зеки-паша је био чврсто уверен да ће му поћи за руком да на овим положајима задржи српску војску док се ситуација на тракијском војишту не разјасни. После одласка 2. армије у помоћ Бугарима под Једрене, војвода Путник упућује 1. армију преко Прилепа ка Битољу, а Моравску дивизију II позива из 3. армије преко Гостивара и Кичева такође према Битољу с намером да тамо потуче турску Вардарску армију и тиме реши исход рата на вардарском војишту. Б. б., у којој је учествовало 38.350 Турака са око 100 топова и 68.000 Срба са 155 топова, почела је 16. новембра изјутра нападом десне колоне Моравске II на турске положаје код села Гопеша; њене трупе су у току дана заузеле не само те положаје, него је и колона ове дивизије, после огорчене борбе хладним оружјем, овладала Белим каменом, али су се Турци одржали на његовом јужном платоу. На осталим деловима фронта српске дивизије (Моравска, Дринска и Дунавска дивизија I позива и Коњичка дивизија) запоселе су полазне положаје за напад.

Другог дана битке (17. новембра) десна колона Моравске II наишла је на снажан отпор и била је принуђена да се повуче на полазне положаје. Лева колона се борила са знатно надмоћнијим турским снагама, али је успела да се одржи на својим положајима захваљујући појачањима која су јој стигла из дивизијске резерве и Моравске I. Непријатељев покушај да разбије српско десно крило и заузме Бели камен претрпео је неуспех.

На централном делу битачног фронта, Моравска и Дринска дивизија I позива предузеле су напад низ падине Дрвеника без артиљеријске подршке. Иако тучене концентричном ватром турских батерија, њихове трупе су без задржавања избиле на обалу Шемнице, где су дочекане пакленом пушчаном и митраљеском ватром. Био је то врло критичан тренутак јер је набујала река онемогућавала кретање напред, а ураганска ватра задржавање на отвореном земљишту. Тек када су два брдска топа ућуткала турску батерију у селу Драгожани, војници првог борбеног реда прегазили су реку и на јуриш заузели кључне непријатељеве положаје на супротној обали --– Киромирицу и Кочиште --– и одбили очајничке покушаје непријатеља да поврати те положаје. Тиме је фронт Вардарске армије био пробијен на ширини од 5 км и битка практично добијена. У исто време Дунавска I је прешла Црну реку, заузела село Трн и пробила фронт турског 5. корпуса, али то није уочила на време. Коњичка дивизија је покушала да овлада прелазима на Црној реци, што јој није пошло за руком.

Трећег дана битке (18. новембра) Зеки-паша је увидео да је претрпео пораз, па је издао наређење за извлачење. Захваљујући густој магли Турци су, уз тешке губитке, успели да се извуку једним делом у правцу Лерина, а другим према Ресну. У Б. б. изгубили су 13.600 људи (1.000 погинулих, међу којима и командант 7. корпуса Фети-паша, 2.000 рањених, 5.600 заробљених и 5.000 несталих) и 56 топова, а Срби 2.987 људи (539 погинулих, 2.121 рањених и 329 несталих). Сјајном победом у Б. б. и успостављањем непосредне везе с грчком војском Срби су реализовали свој ратни циљ. Доцније борбе под Једреном и Скадром биле су одраз савезничке солидарности према Бугарима и Црногорцима.

ЛИТЕРАТУРА: Зеки-паша, Моје успомене из балканског рата 1912, Бг 1925; М. Д. Лазаревић, Српско-турски рат 1912, 3, Бг 1931; Ж. Станисављевић, Битољска операција, Бг 1952; Ж. Мишић, Моје успомене, Бг 1969; С. Скоко, Војвода Радомир Путник, 1, Бг 1969; Б. Ратковић, Први балкански рат 1912--1912–1913, Бг 1975.

С.аво Скоко

 

*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)