БИСТА

БИСТА (фр. buste), попрсје, скулпторални или рељефни приказ људске главе, врата и груди, без руку и тела. Уколико портрет у облику б. није у функцији приватних потреба, најчешће се изводи као јавни или надгробни споменик мањег формата на постољу (тргови, паркови, гробља, прочеља зграда, свечане сале или предворја школа, задужбина, позоришта, академија, банака, министарстава и скупштина). Мада може бити изведена од различитих материјала (гипс, глина, дрво, теракота, фајанс), б. се као јавни споменик, због потребе да траје, углавном клеше у мермеру или излива у бронзи. Основни проблеми с којима се скулптор суочава при изради б. јесу сличност с моделом, композициона фрагментарност, као и избор и усаглашавање облика и пропорција постамента с попрсјем на њему. Успешно моделовање по античким бистама било је за будуће вајаре у уметничким школама неопходна проба техничке вештине и услов за упис. Степеничасти или пирамидални пиједестал увек носи обележје уметничког стила у којем настаје, па и онда када је изведен у облику стуба, универзалног симбола постојаности, снаге, славе и узношења на небо, ка вечности. Будући да представља олтар отаџбине, основна намена постамента с натписом јесте уздизање националног хероја на виши ниво стварности. Као средство политичке пропаганде, постављање б. на јавном месту још је од римског доба било знак успона и моћи, док је њено рушење означавало не само свргавaње појединаца с власти или обрачунавање са неистомишљеницима него и крах читаве историјске епохе. Зато се, за разлику од сликарства, подизање споменика и постављање б. увек сматрало политичком и државном уметношћу. Од идеје Матије Бана из средине XIX в. да се главно калемегданско шеталиште претвори у античко-ренесансну тријумфалну улицу, са споменицима Доситеју на почетку и Карађорђу на њеном крају, остала су само попрсја знаменитих Срба као незавршени пут политичког и духовног уздизања српске престонице. У српској скулптури израдама б. заслужним грађанима, али и интимистичких портрета жена и деце, бавили су се П. Убавкић, Ђ. Јовановић, С. Роксандић, Т. Росандић, Ж. Лукић, Р. Стијовић, П. Палавичини, С. Боднаров, Ј. Солдатовић, А. Зарин, Н. Митрић, Д. Радовановић и др.

ЛИТЕРАТУРА: М. Тимотијевић, „Херој пера као путник: типолошка генеза јавних и националних споменика и Валдецова скулптура Доситеја Обрадовића", Наслеђе, 2001, III; „Научник као национални херој и подизање споменика Јосифу Панчићу", ГГБ, 2002--2003, XLIX--L.

Љ. Н. Стошић