БИОМЕДИЦИНА

БИОМЕДИЦИНА, истраживања из области биологије, биохемије и хемије која се примењују у медицини. Постоје две дефиниције које се најчешће цитирају: 1. биолошка наука примењена у медицини, тј. примена принципа биологије, биохемије, физиологије и других базичних наука с циљем решавања проблема у клиничкој медицини; 2. изучавање реакције организма на стрес у екстремним условима: изучавање способности организма да се прилагоди екстремним условима спољашње средине (најчешће се мисли на лет у космос). Б., позната и као теоретска медицина, термин је који обухвата знање и истраживања, која су мање-више заједничка за медицину, ветеринарску медицину, стоматологију и базичне бионауке као што су биохемија, ћелијска биологија, генетика, зоологија, ботаника и микробиологија. Ипак, већина истраживања у области б. спроводи се кроз сарадњу медицинских доктора и биолога/молекуларних биолога. Обично се не сврстава у практичну медицину у мери у којој се схвата као теоријска медицина повезана с учењем и истраживањима од којих се очекују резултати у откривању нових лекова и, још важније, у откривању молекуларних механизама који су у основи настанка и развоја болести. Сходно томе, од б. се очекују достигнућа повезана с применом у медицини, дијагностици и лечењу болести. Продужетак животног века у протеклом столећу умногоме је резултат истраживања из ове области. У мноштву различитих достигнућа б. истичу се: вакцине против полиомиелитиса и богиња; употреба инсулина за лечење дијабетеса; употреба антибиотика у лечењу бактеријских инфекција; примена лекова за лечење повишеног крвног притиска; ефикасније лечење ХИВ инфекције; примена статина и других лекова у лечењу атеросклерозе; нове хируршке технике као што су микрохирургија и лапароскопска хирургија; значајна побољшања у лечењу различитих малигних тумора. Након секвенцирања хуманог генома велика су очекивања за развој нових дијагностичких тестова (правовремено предвиђање појаве болести, рана дијагностика канцера, предвиђање одговора на терапију), нових терапијских поступака укључујући генску терапију и примену матичних ћелија у терапијске сврхе. Ипак, остају многи изазови за б. као што су нпр. све чешћа појава резистенције на антибиотике и епидемија гојазности. Биомедицинар изучава различите аспекте живих организама, као што су репродукција, раст и развој са циљем развоја нових терапијских поступака да би се спречила појава болести и унапредило здравље. Ова истраживања могу да буду базична или примењена (како да се спречи појава болести). Осим на различитим истраживачким моделима могу се спроводити и на људима, добровољцима. За разлику од лекара, који су примарно усмерени на дијагностику и лечење пацијената, биомедицински истраживачи баве се базичним механизмима који су у основи настанка и развоја болести. Ова истраживања се спроводе у институтима, болницама или индустријским лабораторијама, који се веома успешно развијају и код нас (ВМА, Институт за молекуларну генетику и генетичко инжењерство, клиничко-болнички центри и др.). Програми едукације из области б. јасно су фокусирани на хуману биологију и базичне науке и на примену знања у медицинској и клиничкој пракси. Осим образовања из медицине и биолошких наука у едукацију из б. се све више укључују и статистика, биоинформатика, математика, физика и хемија. Биомедицинари су друга по величини група регистрована од стране „Health Professions Council" у Вели-кој Британији и чине виталну компоненту здравствене заштите. Упркос томе што су многе одлуке лекара засноване на налазима и тестовима добијеним од биомедицинара, јавност, али и неки здравствени радници умањују значај и важну улогу б. у систему здравствене заштите. Широко је распрострањено уверење да ће напредак б. у следећој декади имати огроман утицај на развој превенције, терапије и опште здравствене заштите.

ЛИТЕРАТУРА: T. C. Creighton (ур.), Encyclopedia of molecular biology, 1--4, Hoboken 1999; R. J. Trent, Molecular Medicine, Amsterdam--Boston 2005.

З. Магић