БИОЛОШКО ОРУЖЈЕ

БИОЛОШКО ОРУЖЈЕ (биолошка борбена средства), средства за растурање биолошких агенаса. Биолошки агенси су различити микроорганизми, њихови продукти или делови, који могу изазвати заразне болести. Средства за растурање билошких агенаса могу бити: авио бомбе и авиони са уређајима за распршивање, топовска зрна и мине, ракете, самоходне машине и уређаји, разни прибори и специјални апарати за диверзантске акције. Могући начини примене билошких агенаса су: путем аеросола, преко инфицираних животиња и вектора (инсекти, крпељи). Микроорганизми морају испуњавати одређене услове да би били потенцијални биолошки агенс: да се могу производити у великим количинама, да се брзо расејавају, да су стабилни и при неповољним условима, да су ефикасни без обзира на медицинске противмере, да могу проузроковати велики број жртава, да се могу чувати (складиштити) за дужи временски период. Ефикасност њиховог дејства процењује се по стопи смртности и трајању онеспособљујуће фазе болести. Као биолошки агенси користе се изазивачи болести који нису довољно познати, за које не постоје ефикасна средства лечења и заштите (вакцине), а истражују се узрочници који су новооткривени, селектовани, мутирани, модификовани или генетски измењени. Као биолошки агенси могу се користити: бактерије (куга, трбушни тифус, црни пришт, сакагија, мелиоидоза, туларемија, бруцелоза, колера), рикеције (пегави тифус, кју грозница), вируси (велике богиње, жута грозница, денга, грип, енцефалитиси итд.), хламидије (пситакоза) и гљивице (кокцидиомикоза и хистоплазмоза). Противбиолошка заштита подразумева одређене мере: правовремено извиђање, осматрање и обавештавање; примена средстава личне и колективне заштите; ургентна (хемио, серо, вакцино и антибиотска) профилакса; противепидемијске мере (опсервација, карантин, лечење, евакуација) и биолошка деконтаминација (дезинфекција, дезинсекција, дератизација и др.).

Биолошки подразумева извођење ратних дејстава у којима се користе средства која проузрокују заразне болести људи, животиња или биљака. Биолошка средства су примењена у Кини (Јапан), Кореји и Вијетнаму (САД) и Израелско-Арапском рату, али без јасног накнадног доказа и процесуирања. Диверзантски напади се чине данас вероватнијим од отвореног биолошког напада. Први покушаји међународне забране коришћења ових средстава почињу Либеровим упутством (1863), Бриселском декларацијом (1874) и Хашким конвенцијама (1907). Прва изричита забрана налази се у Женевском протоколу (1925), али га многе земље нису прихватиле или су га различито тумачиле. На иницијативу Комитета за разоружање УН у Женеви усвојена је 1971. Конвенција о забрани развоја (истраживања), производње и ускладиштења бактериолошког (биолошког) и токсичног оружја и његовом уништењу. Конвенција је потписана 1972, а ступила на снагу 1975. Међутим, иако Конвенција садржи и институционализован систем контроле и санкција у случају кршења забране, многе земље су наставиле са истраживањима, а можда и са производњом и складиштењем биолошких агенаса. Због тога многе земље, па и Србија, у склопу своје одбрамбене стратегије и тактике проучавају и развијају средства заштите од биолошког оружја, најчешће интегришући снаге и средства санитетске службе, ветеринарске службе и посебне службе РХБ (радиолошка-хемијска-биолошка) заштите. Нема никаквих индиција да су ова средства коришћена на територији Србије.

ЛИТЕРАТУРА: А. Миљковић, „Биолошки рат. Биолошко оружје", у: Н. Гажевић (ур.), Војна енциклопедија, Бг 1970; Д. Станковић, „Повреде биолошким оружјем", у: М. Кичић (ур.), Војна интерна медицина, Бг 1982.

М. Игњатовић