БИОЛОГИЈА

БИОЛОГИЈА, наука о животу, његовим облицима, појавама и законима, о живим и изумрлим организмима, њиховој разноврсности и међуодносима. Свакако је најсложенија од свих наука будући да утврђује узроке и значај појава које се дешавају у веома разноврсној и међусобно зависној и повезаној живој природи. Савремена б. се заснива на резултатима и достигнућима произашлим из обимних фундаменталних истраживања у другој половини XX в. захваљујући пре свега примени електронске микроскопије и тиме открићима субћелијских структура, откривањем механизама преношења наследних информација и епохалног открића структуре ДНК, установљавањем путева специјације, филогеније, генетичке и еколошке диференцијације, разјашњењима у одвијању процеса фотосинтезе и хомеостазиса, протока енергије и кружења супстанци, утврђивању законитости у сложеним међуодносима у екосистему на којима се заснива опстанак свеукупног диверзитета и живота уопште на Земљи. Биолошке субдисциплине се међусобно разликују у зависности да ли изучавају животне процесе (биохемија, молекуларна б., физиологија, криобиологија, неуробиологија, генетика и др.) или структуру организама (цитологија, хистологија, упоредна морфологија и анатомија биљака и животиња, ембриологија итд.). Одређене биолошке дисциплине се баве класификацијом живог света (таксономија, систематика) и филогенијом (еволуциона б.) или комплексним изучавањем појединих група организама (микробиологија, микологија, алгологија, бриологија, архнологија, малакологија, ентомологија, ихтиологија, орнитологија, териологија, херпетологија и др.), као и њиховим односом према спољашњој средини (екологија, биогеографија). У многим сегементима биолошке субдисциплине се допуњују, преплићу и ослањају једна на другу. Развој молекуларне б. у последњих 50 година снажно се одразио како на скоро све фундаменталне биолошке субдисциплине, тако и на развој примењених научних области као што су медицина (биомедицина, хумана неуробиологија, хумана генетика, хумана микробиологија), пољопривреда (агробиологија, фитопатологија, пољопривредна ентомологија и педобиологија), шумарство (шумарска ентомологија и микологија, дендрологија), фармација, ветеринарска медицина (пчеларство, ветеринарска генетика). Модерна б. све је више мултидисциплинарна, интерактивна научна област која користи приступе, методе и резултате других природних наука које са своје стране примењују биолошке принципе и законитости. Такве интерактивне и мултидисциплинарне науке су биостатистика, биоматематика, биотехнологија, биофизика, биокибернетика, биомеханика, радиобиологија, биоклиматологија, биометеорологија, биосициологија, и др.

Д.рагослав Маринковић

Oснивач и утемељивач истраживања у области природних наука у Србији био је Јосиф Панчић, лекар с докторатом из области ботанике. Међутим, не треба заборавити и његове претходнике --– јестаственичаре којима је б. била само део њиховог природњачког опуса: Атанасије Стојковић (1773--1773–1832), Павле Кенгелац (1766--1766–1834), Григорије Лазић (1796--1796–1842) и Вук Маринковић (1808--1808–1859), аутори првих писаних природописних дела у Срба. Ј. Панчић је био руководилац Јестаствено-техническог одељења и засебних Кабинета за зоологију и ботанику Лицеја Кнежевине Србске (од 1853) који су касније постали Зоолошки и Ботанички заводи Филозофског факултета Велике Школе (од 1863). Заправо од тада почиње веома динамична историја б. у Србији.

Брзо прерастање Лицеја Кнежевине Србије у Велику школу 1863. у дугом периоду везује б. прво за Технички (до 1873), а кaсније за Филозофски факултет, где природњачке дисциплине (ботанику и зоологију) предаје Ј. Панчић у оквиру Катедри за ботанику и зоологију, односно Кабинета за јестаствену историју. Од тада, истовремено с основаним Музејем српске земље 1895, ове две установе постају језгра, првенствено кадровска, из којих ће се у првој половини XX в. сукцесивно развијати и усложњавати систем катедри, завода и лабораторија при другим биолошким и сродним институцијама. Важан моменат у историји б., посебно ботанике, било је стварање Ботаничке баште, прво при Лицеју 1861, затим Великој школи 1874, да би на садашњој локацији Ботаничка башта „Јевремовац" и читава ботаника била од 1889. Наставу ботанике и руковођење Баштом преузимају професори С. Јакшић, Л. Адамовић и Н. Кошанин. Још у време Панчића долази до раздвајања ботанике и зоологије, тако да 1878. зоологију са физиологијом преузима лекар Л. Докић. После Панчићеве смрти 1888, Кабинет за зоологију 1889. води лекар Ђ. Јовановић, да би нов период у развоју зоологије започео 1898, доласком првог школованог зоолога Ж. Ђорђевића. Он је током наредне 43 године, као редовни професор и члан САНУ, координирао активности на развитку и гранању биолошких наука у Србији. Корени садашњег Института за физиологију и биохемију такође се везују за Велику школу, када је 1873. б. подељена на ботанику и зоологију са физиологијом. Први наставници били су доктори Ђ. Јовановић и Војислав Ђорђевић, да би доласком И. Ђаје из Француске 1910. Физиологија прерасла у самосталну катедру. Од тада почиње њен независан и убрзани развој.

У периоду 1900--1900–1945. појављују се личности које ће обележити историју савремене б. у Србији. У ботаници је то академик Н. Кошанин, утемељивач еколошке ботанике и фитогеографије; у зоологији академик Ж. Ђорђевић, који је дао велики допринос протистологији, ентомологији и херпетологији; академик С. Станковић, оснивач савремене екологије код нас, с изузетно цењеним радовима и монографијама из фаунистике, еволуције и хидроекологије Охридског и других језера на Балканском полуострву; дописни члан СКА Ј. Хаџи са пионирским зоогеографским радовима и признатој Турбеларијској теорији книдарија у свету; на Физиологији академик И. Ђаја са светски познатим радовима из хипотермије и терморегулације. У том периоду пристижу генерације дипломираних биолога од којих су се неки школовали или завршавали своје докторате у иностранству. Они прво постају асистенти Ђорђевића, Кошанина и Ђаје, а касније и професори: на зоологији (Б. Милојевић --– развиће, биосоциологија, С. Станковић --– екологија); ботаници (Љ. Глишић --– биљна цитологија и ембриологија, С. Јаковљевић --– морфологија биљака) и физиологији (Б. Малеш, С. Ђелинео, И. Ђуричић). Свако од њих ће у својој области оставити видан траг и утицај на даљи развој б. На Медицински факултет долази из Лајпцига физиолог Р. Буријан, а на Пољопривредни М. Јосифовић и М. Градојевић (ентомологија).

Важан моменат у историји б. на Београдском универзитету је одвајање Катедре за б. из састава Филозофског факултета и формирање Природно-математичког факултета 1947. Б. је обједињена у оквиру Биолошког одсека и три Завода: Ботаничког (професори Љ. Глишић --– управник, М. Јанковић, В. Блечић, Р. Мариновић); Зоолошког (професори С. Станковић --– управник, С. Грозданић, М. Радовановић, П. Радоман, М. Пљакић, С. Мучибабић, Ф. Микулић) и Физиолошког (професори И. Ђаја --– управник, С. Ђелинео, М. Давидовић, В. Видовић, В. Поповић, Л. Марковић Ђаја, Р. Анђус, В. Петровић и В. Павловић). Убрзо се сва три Института попуњавају новим кадровима који касније преузимају водећу улогу у развоју биолошких дисциплина на Факултету. И у овом раздобљу издвајају се професори који ће својим опусом и ангажовањем на факултету и ван њега снажно допринети развоју и афирмацији б. не само у Србији него и шире: М. Радовановић, С. Ђелинео, П. Анђус, В. Петровић, Д. Каназир, М. Јанковић, М. Нешковић, П. Радоман и др.

Од 60-их година долази до даљег гранања биолошких наука и доласка нове генерације наставника и научника. У Физиолошки завод ПМФ у Београду долазе: Д. Каназир и М. Пашић; у Зоолошки: М. Тодоровић (екологија), Д. Маринковић (генетика); у Ботанички: З. Дамјановић, М. Нешковић и Б. Татић. Тада се постиже видан напредак у биолошким дисциплинама као што су биохемија, генетика, физиологија које су и у свету биле у пуном развоју.

Седамдесетих година број истраживача у области биолошких наука и даље расте, чиме се покрива низ области које се динамично развијају у свету. На ПМФ у Београду новоизабрани наставници су: М. Крунић, Ј. Радовановић, М. Маринчек, М. Пашић, В. Давидовић и О. Рајчић, О. Рајевски, Ј. Блаженчић, Љ. Ћулафић, Д. Симић и други. У том периоду, 1972. оснива се нова студијска група Молекуларна б. и физиологија (под руководством Д. Каназира и Р. Анђуса), која окупља научнике као што су: В. Петровић (упоредна физиологија), Ана Савић (биохемија), Д. Савић (молекуларна генетика), В. Глишин (молекуларна б. еукариота), М. Симић (имунологија), Д. Маринковић (генетика), Ј. Радовановић (цитологија, хистологија, ембриологија) и друге.

Осамдесетих година стасава генерација младих биолога од којих је већина боравила и у страним лабораторијама, што обезбеђује континуитет са старијом генерацијом наставника на ПМФ у Београду: Н. Туцић (еволуција), В. Јовановић (упоредна морфологија и систематика кичмењака), Б. Ћурчић (развиће), А. Црквењаков и Љ. Тописировић (биохемија), Р. Коњевић (физиологија биља), В. Кекић (б. понашања), И. Радовић (систематика бескичмењака), Р. Ђорђевић Марковић (динамичка биохемија), Д. Зечевић (физиологија), Р. Радојчић (ендокринологија), Б. и В. Стевановић (екологија биљака), Б. Петковић (морфологија биљака); Иво Савић (екологија), М. Анђелковић (генотоксикологија); као и нешто касније из „Винче" Ј. Мартиновић (физиологија). Потом су бирани за наставнике: М. Калезић (упоредна морфологија кичмењака), Г. Цвијић (упоредна физиологија), Н. Шербан (цитологија и електронска микроскопија), В. Коко (хистологија), Р. Димитријевић (ембриологија животиња), Б. Петров и П. Симоновић (зоологија).

Важно је истаћи да је развој б. на Биолошком факултету у периоду од преко 50 година био непосредно повезан и међусобно условљен реформом и усложњавањем студијских програма и студијских група, те гранањем биолошких дисциплина и ширењем пратеће научне проблематике у оквиру истраживачких института (пре свега Института за биолошка истраживања „Синиша Станковић", Института „Винча" и Института за молекуларну генетику и генетичко инжињерство, а у одређеној мери и Центра за мултидисциплинарне студије). Све ове научне установе са својим кадровима су значајно учествовале у настави и науци на Биолошком факултету и данас су научна и наставна база овог факултета.

Од прве половине XX в. б. на ПМФ била је центар у којем су се образовали и формирали професори који су предавали биолошке предмете на сродним факултетима у Београду и Србији, али и у другим деловима Југославије. Угледни професори као што су Синиша Станковић, Иван Ђаја, Боривоје Милојевић, Стеван Јаковљевић и други изводили су наставу на Мед., Пољ., Ветеринарском и Фарм. факултету. Касније, на Мед. ф. наставу б. преузимају професори: М. Анаф, С. Гарзичић и М. Давидовић; на Пољ.: М. Јосифовић, Ж. Тешић и С. Живојиновић; на Фарм.: С. Јаковљевић, Л. Стјепановић Веселичић, на Ветеринарском: Б. Влатковић, И. Ђуричић, Ч. Симић, З. Петровић, В. Пантић, Б. Николић; на Шумарском: Б. Јовановић, Л. Веселичић, К. Васић; на Техничком, касније Рударско-геолошком, академик Н. Пантић (палеонтологија), чију наставу су често похађали и студенти б.

Не сме се заобићи чињеница да се у периоду између два рата из Србије зачиње и остварује идеја о оснивању других универзитета и биолошких станица широм тадашње државе (Универзитет Краља Александра у Љубљани, Оцеанографски институт у Сплиту, Хидробиолошка станица у Охриду, Ботаничка башта на Локруму итд.), уз кадровски ослонац на истраживаче из Србије. Тада је започела и међуинституционална размена биолога, колико спонтано, толико у оквирима државотворне политике, што се односи не само на Србију, него и на читаву територију Краљевине Југославије. Касније професори Биолошког факултета дају значајан допринос оснивању и других институција у Југославији као што су биолошки институти у Врањини и Котору.

После II светског рата, с идејом растерећења рада гломазног Универзитета у Београду дошло је до такозване „деметрополизације и деелитизације науке". То наравно није био једини и најважнији разлог оснивања одељења, а потом и нових факултета, прво у Приштини (1960), Новом Саду (1961), а касније у Крагујевцу 1972. и Нишу 1999. Новоосноване Биолошке групе започеле су без довољно квалификованог наставног кадра. Као по правилу прискочио им је у помоћ у то време матични факултет са Београдског универзитета. У погледу организовања и концепције наставе, а касније и њихове реформе, ови факултети су се снажно ослањали на искуство матичног Биолошког факултета у Београду. Временом, на поменутим факултетима су стварани сопствени кадрови који су својим резултатима допринели развоју многих биолошких дисциплина у Србији. У Новом Саду на Институту за б. ПМФ (сада Департман за б. и екологију) то су били професори: П. Вукасовић, С. Глумац, В. Пујин, А. Хорватовић, С. Парабућски, Р. Кастори, М. Обрадовић, К. Боројевић, Љ. Вапа, на Институту за генетику и оплемењивање биљака на Пољопривредном факултету С. и К. Боројевић, Д. Чампраг, И. Михаљев, Д. Шкорић, М. Краљевић, на Институту за б. Мед. ф. Ж. Гавриловић, В. Божић. На ПМФ у Приштини предавали су: М. и С. Караман, М. Јаблановић, Д. Пејчиновић, Р. Паповић, Г. Пасуљевић, К. Томић Станковић, а на ПМФ у Крагујевцу: М. и С. Караман, В. Вељовић, З. Ристановић, В. Шкорић, касније Р. Жигић, И. Штајн, О. Милошевић, А. Марковић, С. Станић. У Нишу б. се развија у оквиру Мед. ф. (И. Козаров, Е. Мрчалица, С. Сотиров), да би као Одсек за б. и екологију започео наставу у пуном капацитету 2002. (С. Најман).

Вредан допринос б. у Србији дали су и имигранти руског порекла у међуратном, а неки у послератном периоду: Ласкарев (палeонотологија), неколико чланова породице Мартино, П. Черњавски, О. Гребеншчиков, И. Рудски, Л. Рајевски, С. Матвејев, Б. Петров и др. Посебно су били значајни за развој флористике, фаунистике, биогеографије, фитоценологије и палеонтологије у Природњачком музеју у Београду, а касније у Институту за биогеографију САНУ, односно Институту за Биолошка истраживања.

Прва деценија после II светског рата спада у најтурбулентнији део историје б. и судбине б. до тада. Науке су организоване по совјетском моделу, када су у оквиру САНУ основани многобројни институти међу којима: Институт за екологију и биогеографију (управник Синиша Станковић) и Институт за физиологију развића, селекцију и генетику (управник Боривоје Милојевић). У Србији није било довољно слободних биолога који би могли да одговоре оснивачким задацима, па је извршено административно попуњавање кадровима са Б., која је још увек била део ФФ и из Природњачког музеја. Заправо, те 1947. готово сви професори имали су двојни радни однос и успоставили су трајну везу са поменутим институцијама. Ово заједништво довело је до брзог успона оба Института, посебно након њиховог спајања 1956, мењања назива у Биолошки институт 1968, да би 1974. добио садашњи назив Институт за биолошка истраживања „Синиша Станковић", у част великог српског биолога и еколога, оснивача и првог директора ове установе.

Од почетна два одељења настала спајањем два института САНУ у периоду 1960--1960–1970. у Институту се формирају нова одељења којима руководе угледни научници развијајући биолошке дисциплине које су биле у успону свуда у свету: Одељење за биохемију (Д. Канзир), Одељење за молекуларну б. (В. Глишин, Љ. Шеваљевић), Одељење за цитологију (Владимир Пантић), Одељење за физиологију биљака (Мирјана Нешковић), Одељење за физиологију (В. Петровић), Одељење за физиологију и биохемију инсеката (Јелисавета Ивановић), Одељење за неуробиологију и имунологију (Љубисав Ракић, М. Симић, Б. Јанковић), Одељење за неурофизиологију (Радослав Анђус), Одељење за генетику (Д. Маринковић, В. Спасојевић, Љ. Зечевић, Б. Гарзичић, С. Живковић), Одељење за екологију (Синиша Станковић. М. Јанковић, М. Тодоровић, В. Мишић, З. Градојевић, Р. Недељковић, Д. Јанковић, Мирјана Јанковић, Р. Поповић и др.) од којег се касније формирају посебно Одељење за хидроекологију и заштиту вода, затим Одељење за таксономију, биогеографију и органску еволуцију (Б. Петров, С. Матвејев, Г. Џукић. В. Васић) које 1991. прераста у Одељење за еволуциону б. (Н. и Б. Туцић).

На клиникама Мед. ф. крајем 80-их оснивају се генетичке лабораторије с младим руководиоцима: М. Гућ Шћекић (Институт за мајку и дете), А. Новак (Клинички центар), Н. Барјактаровић и В. Костић (КБЦ „Звездара"), Ж. Лаћа (Завод за ментално здравље), M. Мићић, С. Марковић (Гинеколошко-акушерска клиника), с координатором ових центара Б. Гарзичићем.

Институт за молекуларну генетику и генетичко инжењерство основан је 1986, као Центар за генетичко инжењерство, да би садашњи назив добио 1998. год. Оснивач Центра односно Института је В. Глишин. Обухвата шест лабораторија: за молекуларну хематологију; за молекуларну б.; за хуману молекуларну генетику; за молекуларну генетику актиномицета; за молекуларну генетику индустријских микроорганизама и за молекуларну б. биљака. Оснивање института било је од суштинске важности за развој студијске групе Молекуларна б. и физиологија на Биолошком факултету. ИМГГИ је био и остао наставна и научна база не само Биолошког факултета, него заједно са њим расадник младих кадрова који су се запослили у различитим научним институтима у земљи и иностранству. Основне научне делатности Института везане су за биотехнологију, хуману и ветеринарску медицину, фамацеутску индустрију и коришћење генетичких ресурса у производњи хране.

Институт „Винча" основан је 1948, као Институт за нуклеарне науке. Данас је то мултидисциплинарни научни институт, у оквиру којег постоје две лабораторије (за радиобиологију и молекуларну генетику; за молекуларну б. и ендокринологију), које се баве савременом биолошком проблематиком као што су молекуларна генетика канцера, фармакогеномика, цитологија, биохемија, молекуларна ендокринологија, молекуларна радиобиологија и др. Оне су основане 60-их година прошлог века и данас запошљавају велики број младих биолога. Њени оснивачи су П. Мартиновић и Д. Канзир. Институт „Винча" је данас део Београдског универзитета, а угледни научници из овог Института изводе наставу на Биолошком факултету у Београду.

Институт за мултидисциплинарне студије Универзитета у Београду основан је 1970. под именом Центар за мултидисциплинарне студије, да би 2007. добио садашњи назив Институт за мултидисциплинарне студије. Међу оснивачима Института били су и угледни академици и професори Б. на Универзитету у Београду Р. Анђус, Љ. Ракић, Д. Каназир, М. Симић и З. Дамјановић. Идеја повезивања различитих научних дисциплина кроз даље школовање свршених студената са различитих факултета била је у основи оснивања овог Института. Биолошке дисциплине које су се ослањале на друге науке као што су биофизика, биомедицина, заштита животне средине итд. биле су посебно развијане. Данас је овај институт део Београдског универзитета.

У Србији постоји одређен број научних Института који се баве примењеним истраживањима у б., пољопривреди и медицини и који запошљавају биолошке кадрове. То су пре свега Институт за примену нуклеарне енергије у пољопривреди у Земуну са Лабораторијама за медицинску биохемију, микробиологију са паразитологијом и имунодијагностику, Институт за кукуруз „Земун Поље", Институт за ратарство и повртарство у Новом Саду, Институт за воћарство у Чачку и др. са светски вредним резултатима у генетици и оплемењивању културних биљака.

Природњачки музеј у Београду основан је давне 1895. као Музеј Српске земље. Од свог настанка па до краја II светског рата музеј је био центар где су се развијале природњачке дисциплине (биљна и животињска таксономија, фаунистика, флористика, палеонтологија итд.) и одакле су долазили кадрови на Биолошки факултет или у Институте. Већина професора и истраживача одређен период су радили у Музеју: Б. Милојевић, Ј. Хаџи, С. Грозданић, Б. Петров, С. Матвејев, Ж. Адамовић итд. Касније значајни допринос развоју биљне таксономије и флористике, као и териологије дају: Н. Диклић, В. Николић, Ђ. Мирић и др. Данас Музеј у оквиру неколико одељења негује традицију и развија поменуте природњачке дисциплине које добијају посебно на значају у контексту очувања природне баштине и биодиверзитета Србије.

Значајну улогу у развитку б. имало је Српско биолошко друштво, основано почетком 30-их година. Његови председници пре II светског рата били су: Живојин Ђорђевић и С. Станковић, а после рата: И. Ђуричић, М. Радовановић, Ч. Симић, Б. Николић, М. Јанковић, Р. Анђус, М. Тодоровић, П. Мартиновић, М. Пашић, В. Пантић, С. Живковић, М. Крунић, Ј. Данон, И. Савић, Ј. Мартиновић, Д. Маринковић, Р. Коњевић, Б. Солдатовић, Д. Симић, Н. Рибарац Степић, Б. Ћурчић.

Б. је једна од научних дисциплина која је обележила ХХ в., са ништа мање очекиваним бурним развојем у будућности. Биолози у Србији допринели су њеном успону у зависности од бурних историјских збивања пратећи, некада више, некада мање успешно, институционално, организационо и кадровски развој б. у свету. Од само неколико имена на крају XIX века, XXI век дочекујемо са импозантним бројем истраживача, резултатима и научном инфраструктуром. Данас б. неминовно постаје све више мултидисциплинарна наука која је укључена у решавање бројних практичних проблема у медицини, фармакологији, ветерини, пољопривреди, шумарству итд. При томе нису запостављена фундаментална истраживања неопходна за разумевање многих биолошких феномена везаних за живи свет Србије, Балканског полуострва и Европе и његову заштиту.

Д.рагослав Маринковић; В.ладимир Стевановић

У расејању делује група од преко стотину истраживача, који су своје образовање стекли на универзитетима у Србији, на раду у иностранству, у оквиру различитих биолошких дисциплина, а чије публикације су довољно значајне да буду реферисане у ПубМед датотеци Националне библиотеке медицине у Бетезди (Мериленд) и обухваћене анализом цитираности Института за научне информације у Филаделфији (Пенсилванија). У иностранству делује група од преко 100 истраживача који су објавили укупно око 2.000 ПубМед публикација, цитираних више од 70.000 пута. Један од значајних истраживача пореклом из Србије је Пашко Ракић, професор неуробиологије и неурологије, шеф Катедре за неуробиологију, директор Института за неуронауке на Јел универзитету у Њу Хејвену (Конектикат), члан Америчке академије наука и САНУ. Проучава проблем нервне пролиферације и смрти као и молекуларне механизме миграције неурона у процесу развића централног нервног система. Нада Зечевић ради на морфогенези церебралног кортекса, као професор неуронаука Универзитета у Конектикату (Фармингтон). Лазар Крсмановић, истраживач у Програму за развојну ендокринологију и генетику Националног института за здравље детета у Бетезди, ради на карактеризацији хипоталамичних неурона одговорних за контролу репродуктивних функција. Миодраг Радуловачки, професор фармакологије и медицине на Медицинском колеџу Универзитета у Илиноису (Чикаго) и члан САНУ, истражује факторе и механизме спавања и болести спавања на животињским моделима.

Највећи број наших истраживача у исељеништву ради у области ћелијских рецептора и гласника. Међу њима, четири истраживача раде на ћелијама кардио-васкуларног система. Андре Терзић, професор медицине и фармакологије с Колеџа за медицину клинике Мејо у Рочестеру (Минесота), и Александар Јовановић, професор експерименталне медицине Медицинског факултета Универзитета у Дандију (Шкотска), проучавају сигналне мреже и молекуларне основе срчане адаптације на стрес. Истраживања Звонимира С. Катушића, професора анестезиологије и фармакологије на Колеџу за медицину клинике Мејо у Рочестеру, усмерена су на улогу азот-оксида као ћелијског гласника у вазомоторним функцијама можданих артерија. Берислав Злоковић, професор неурологије и неурохирургије с Универзитета у Рочестеру (Њујорк), ради на идентификацији сигналних мрежа у ендотелним ћелијама можданих капилара. Станко С. Стојилковић, руководилац лабораторије за ћелијске гласнике Института за здравље детета у Бетезди и члан САНУ, ради на карактеризацији сигналних мрежа у хипоталамичним и хипофизним ћелијама, нарочито усмереним на истраживања улоге калцијума као ћелијског гласника. Михајло Г. Симић, професор на Мерилендском универзитету (Колеџ Парк, Мериленд) и члан САНУ, заслужан је за пионирске студије у области слободних радикала и антиоксиданата. Олга Перишић, истраживач у Лабораторији за молекуларну б. Савета за медицинска истраживања у Кембриџу (Енглеска), студира сигналне мреже и ћелијске функције зависне од фосфоинозитид киназа. Светлана Мојсов, научни саветник при Рокфелер универзитету у Њујорку, истражује улоге цикличног аденозин монофосфата као гласника у ендокриним ћелијама. Драгана Јанковић, истраживач у Лабораторији за паразитска обољења Националног института за алергије и инфективне болести у Бетезди, ради на мапирању сигналне мреже активиране цитокининима и њиховој улози у ћелијској инфекцији. Душанка Деретић, професор Ћелијске б. и физиологије Универзитета у Новом Мексику (Албукерки), проучава сигналне мреже родопсина у фоторецепторима.

Изузетан је допринос наших истраживача и у области б. рака и молекуларне генетике. Дражен Зимоњић, истраживач у Лабораторији за експерименталну карциногенезу Националног института за рак у Бетезди и члан САНУ, испитује улогу оштећења ДНК, хромозомске ломљивости и геномских реорганизација у процесима неопластичне трансформације ћелије и старења. Матилда Катан, професор ћелијске и молекуларне б. Института за истраживање рака у Лондону, карактерише улоге специфичних фосфолипаза у ћелијској миграцији. У области молекуларне генетике, Радомир Црквењаков, члан Научно-истраживачког савета компаније Хисек и САНУ, значајно је допринео методологији секвенционирања генома. Ивона Аксентијевић, истраживач у Лабораторији за геномске студије Националног института за артритис у Бетезди, испитује молекуларне основе аутоимуних обољења. Весна Најфелд, научни саветник при болници „Маунт Синај" у Њујорку, ради на проблему цитогенетике хематопролиферативних обољења. Мирослав Блуменберг, професор Медицинског факултета Њујоршког универзитета и директор Центра за примену ДНК микро-матрица, истражује кератинске гене и њихове сигналне мреже.

Од млађих истраживача у области б. ћелија Војо Деретић, професор и руководилац Департмана за молекуларну генетику и микробиологију Универзитета у Новом Мексику, истражује молекуларне механизме аутофагије, цитоплазмичног процеса за уклањање сувишних или оштећених ћелијских органела, и њену улогу у патогенези. Слободан Мацура, професор Биохемије и Молекуларне б. на Мајо клиници у Рочестеру (Минесота), бави се истраживањима структурних својстава ћелијских протеина користећи НМР спектроскопију. Рад Миодрага Стојковића, шефа Лабораторије за ћелијско репрограмирање у Валенсији (Шпанија), усмерен је на стварање плурипотентне матичне ћелије методом преноса једра. Гордана Вуњак Новаковић, професор на Одељењу за биомедицинско инжењерство при Колумбија универзитету у Њујорку, истражује диференцијацију матичних ћелија срца и коштаног ткива. Олга Генбачев, ћелијски биолог-истраживач при Програму за развојну б. и матичне ћелије Калифорнијског универзитета у Сан Франсиску, студира развој ембрионалних матичних ћелија и имплантацију ембриона. Драган Марић, истраживач у Лабораторији за неурофизиологију Националног института за нервне болести у Бетезди, ради на изоловању и карактеризацији неуралних матичних ћелија.

Низ наших угледних биолога афирмисао се својим радом ван Србије још током протеклог столећа: Јован Хаџи у Словенији, чија је еволуциона теорија постанка вишећелијских организама (1944) општеприхваћена у свету. У Француској је још пре II светског рата Иван Ђаја био члан „бесмртних" академика и почасни доктор Универзитета Сорбоне, док је Синиша Станковић био почасни доктор Универзитета у Нансију и Греноблу. Станко Караман, радећи углавном у Скопљу, пружио је објашњење еволуционог постанка за велики број група животиња на простору Балканског полуострва. Гвидо Нонвеје се прочуо ентомолошким истраживањима на тлу Африке. У САД се својим радом афирмисао Милислав Демерец, угледни микробиолог и генетичар, који је 50-их и 60-их година руководио чувеним Институтом за биолошка истраживања у Колд-Спринг Харбору код Њујорка. Углед у САД током 60-их, 70-их и 80-их година стекли су физиолог Војин Поповић и генетичар Божидар Ђорђевић. На америчким универзитетима су током протекле четири деценије више пута гостовали и држали предавања: Петар Мартиновић, Душан Каназир, Радослав Анђус, Љубиша Ракић, Мирослав Симић, Владимир Глишин, Драгослав Маринковић, Мира Пашић. Наставу на америчким Универзитетима сада такође држе: Александар Поповић (Чикаго), Мирјана Милошевић (Атланта), Ивана Шуњеварић (Њујорк), Миодраг Грбић (Канада). У Швајцарској је последњих деценија високу афирмацију стекао вирусолог Димитрије Карамата, у Француској, у Лиону, Боривоје Крсмановић, а на Универзитету у Лондону антрополог Србољуб Живановић.

С.танко Стојилковић

ИЗВОР: PubMed датотека Националне библиотеке медицине у Бетезди, Мериленд, САД.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Виторовић (ур.), Тридесет година Природно-математичког факултета Универзитета у Београду. 1947--1947–1977, Бг 1980; С. Рибникар, 40 година Природно-математичког факултета у Београду, Бг 1989; М. Тодоровић, Српско Биолошко друштво --– пола века, Бг 1997; Симпозијум „145 година биологије и 25 година молекуларне биологије у Србији" (1853--1972--1853–1972–1998), Бг 1998; И. Бикит (ур.), Пола века природно-математичких наука и 30 година Природно-математичког факултета у Новом Саду, Н. Сад 2000; Институт за биолошка истраживања „Синиша Станковић", Бг 2006.

 

*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)