БИНИЧКИ

БИНИЧКИ, Станислав, композитор, диригент (Јасика код Крушевца, 27. VII 1872 -- Београд, 15. II 1942). Паралелно са студијама на Природно-математичком одсеку Филозофског факултета Велике школе, учиo музику код Б. Свободе. Као певач у хору „Обилић" и Београдском певачком друштву стицао музичка искуства од хоровођа Ј. Маринковића и С. Мокрањца. Композицију и соло певање студирао на Музичкој академији у Минхену (1895--1899). Оснивач je и диригент Београдског војног оркестра, првог српског симфонијског оркестра (1899--1903) и Музике Краљеве гарде (1904--1920). Водио Академско певачко друштво „Обилић" (1903--1907), Типографско певачко друштво „Јакшић", а пуних 20 година дириговао Певачком дружином „Станковић" (1904--1924). Сa Ц. Манојловићем и С. Мокрањцем основао Српску музичку школу (1899). Оснивач је (1911) и први директор београдске Музичке школе „Станковић", те оснивач, диригент и први директор (1920--1924) Београдске опере.

У жељи да музички живот Србије што брже усклади с европским токовима, радио на усавршавању извођачких могућности аматерских хорова, вокалних солиста, као и оновремених полуаматерских оркестара. С великим ентузијазмом у музички живот града уводио извођења репрезентативних вокално-инструменталних дела европске и српске музике. Извео ораторијуме Седам речи Христових на крсту (1907) и Стварање света (1909) Ј. Хајдна, Девету симфонију Л. ван Бетовена (1910) и ораторијум Васкрсење С. Христића (1912). С хором „Станковић" и оркестром Краљеве гарде гостовао у Одеси 1911, а с хором и у Чехословачкој 1923. За време I светског рата с оркестром Краљеве гарде држао концерте на Крфу, у Солуну и у великим градовима Француске. Из јавног живота повукао се 1924. Као композитор, са Б. Јоксимовићем и П. Крстићем представља генерацију која је у српској музици обележила прелаз из XIX у XX в. и која, за разлику од претходника који су неговали углавном мање форме, у њу уноси велике облике сценског и симфонијског жанра. Његов музички језик креће се у сфери закаснелог националног романтизма, с основом у градском, оријентализованом фолклору. Најзначајније дело му је опера На уранку (1904), која је уједно и прва изведена српска опера. С успехом се огледао у комадима с певањем, популарној врсти српске позоришне музике XIX в. У тој области најуспелији су му Увертира и Интермецо за драму Еквиноцио Ива Војновића (1903). Ове композиције означавају формирање модерног типа сценске музике у Србији. Музички су значајне и његове соло песме и хорови. Поједине од тих композиција су обраде народних напева (циклуси Мијатовке за глас и клавир/оркестар, Тетовке за хор). Друге припадају оригиналном стваралаштву, али су најчешће под утицајем народног мелоса. У тој групи истичу се соло песме на стихове Ј. Илића (Да су мени очи твоје), А. Шантића (Гривна, Под јоргованом), Ђ. Јакшића (На Липару), као и хорски циклус Сељанчице на стихове М. Петровића. Црквену музику репрезентују Литургија и Опело за мешовити хор, писани по узору на дела руских мајстора црквене музике. Као дугогодишњи војни капелник компоновао је велики број маршева, од којих је најпознатији Марш на Дрину.

ДЕЛА: Концертна увертира: Из мога завичаја, 1899; сценска музика: Љиљан и оморика, 1900; Пут око света, 1908; Наход, 1923; мелодраме: Периклова смрт, 1901; Последњи гост, 1906.

ЛИТЕРАТУРА: Comoedia, 1924, 5; В. Перичић, Музички ствараоци у Србији, Бг [1969]; В. Петровић, Бинички, Бг 1973; В. Перичић (ур.), Станислав Бинички, зборник радова, Бг 1991; С. Турлаков, Летопис музичког живота у Београду 1840--1941, Бг 1994; Ј. Стевановић (прир.), „На уранку": сто година од првог извођења, Бг 2003; Р. Пејовић, „Пре сто година компонована је опера На уранку Станислава Биничког", Нови звук, 2003, 22.

А. Васић