БИНАЧ

БИНАЧ, село на северозападним падинама Скопске Црне Горе, на месту где Голема (Корбулићка) и Мала река граде Биначку Мораву. Смештено је на 510--510–610 м н.в. Има изразито периферан положај. С путем Урошевац (29 км) --– Гњилане (25 км) --– Бујановац повезано је слепим локалним путем дугим 10 км. Општинско средиште Витина налази се 3 км северно од села. Б. се помиње 1019. и кроз цео средњи век. Почетком турског доба село је било расељено, а почетком XIX в. обновљено је насељавањем Срба из околине Качаника, Скопља и ближих села. Хрвати се досељавају из Шашара (1878) и Врнавокола (1895), а Албанци крајем XIX и у XX в. из суседних села. Године 1991. пописано је 728 становника, од којих 38,2% Срба који су се средином јуна 1999. највећим делом иселили под притиском албанских терориста. У Б. постоје три православне цркве: Св. Петке, обновљене на старим темељима 1973. (током лета 1999. Албанци су је опљачкали, спалили и срушили експлозивом), Св. Николе и рушевине цркве Св. Стефана. У селу се налазе четвороразредна основна школа, месна канцеларија и др. Већина мештана запослена је у Витини, а пољопривредом се баве као допунском делатношћу.

С.рбољуб Ђ. Стаменковић

У Б. налази се праисторијско градиште, касноантичко и средњовековно утврђење. На локалитету Каљаја изнад села уочљиви су остаци утврђења из античког и средњовековног периода и трагови металуршке активности: површине прекривене згуром и комадима оловно-сребрне рудаче. Ћиро Трухелка је помишљао да ту треба лоцирати антички Арибантион што није шире прихваћено.

А.лександар Јовановић

Именом Б. назива се и манастир у Бузовику (због чега се у литератури јавља и под тим именом), код Витине, на извору реке Сушице. По неким претпоставкама у време Византије био је епископско седиште. Срушили су га Турци након што су освојили Косово, али је обновљен и живописан у XVI в. Стално је био на удару шиптарских терориста који су 1867. у њему заклали игумана. Храм Св. арханђела Гаврила био је правоугаоне основе с полукружном олтарском апсидом. Срушен звоник квадратне основе није обнављан. Горњи делови зидова, свод и кров били су обновљени почетком XX в. Слој првобитног живописа био је сачуван само у фрагментима, а од млађег живописа преостали су само ликови архијереја. Храм је прво срушен у јуну 1999, да би у децембру били минирани и његови темељи.

Р.адомир Милошевић

ЛИТЕРАТУРА: М. Динић, За историју рударства у средњовековној Србији и Босни, II, Бг 1962; Е. Чершков, Римљани на Косову и Метохији, Бг 1969; С. Милеуснић, Водич кроз манастире у Србији, Бг 1995; Географска енциклопедија насеља Србије, I, Бг 2001; Т. Ж. Поповић, Водич до манастира у Србији, Бг 2008.

 

*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)