БИЛИМОВИЋ, Антон

БИЛИМОВИЋ, Антон (Билимович, Антон Дмитриевич), математичар, механичар, универзитетски професор (Житомир, Русија, 20. VII 1879 --– Београд, 17. IX 1970). Школовао се на Кијевском кадетском корпусу, Николајевском инжењерском училишту у Петрограду и Физичко-математичком факултету Кијевског универзитета, на којем је дипломирао 1903. Специјализовао се у Паризу и Гетингену. Докторирао 1907. на универзитету у Одеси из области динамике крутог тела с једним степеном слободе кретања. У Русији радио од 1903, када је постављен за асистента при катедри механике Кијевског универзитета, до 1920. Приватни доцент Кијевског универзитета постао 1907, а 1915. редовни професор механике Новоросијског универзитета у Одеси, где је биран два пута за ректора, први пут 1918. У Србији је радио од 1920. до одласка у пензију 1955. За професора по уговору на Филозофском факултету Београдског универзитета изабран је 1920, а за редовног професора рационалне механике и примењене математике на истом факултету 1926. Од 1947. предавао је рационалну механику и вишу математику за нематематичаре на Природно-математичком факултету у Београду. Дописни члан СКА постао је 1925, редовни 1936, а 1939--1939–1940. био је и секретар Одељења природно-математичких наука. Оснивање Математичког института Академије 1946. првенствено је његова заслуга.

Његово обимно и изузетно вредно научно дело претежно припада педесетогодишњем раду на Универзитету у Београду. Објављивао је радове у признатим светским часописима, у часописима Академије, првенствено у Гласу и у Publications Mathématique de l'Université de Belgrade (од 1947. под насловом Publications de l'Institut Мathématique, Belgrade), у чијем је оснивању 1932. имао главну улогу и много допринео стицању његове светске репутације. У радовима је обрађивао проблеме теорије кривих линија и површина, рационалне механике, небеске механике и геофизике, неаналитичких функција и векторског рачуна. Посебно се у рационалној механици бавио нехолономнoм механикoм, феноменолошким принципима, сферним кретањем крутог тела, динамиком еластичних тела и једначинама кретања. Његови главни научни доприноси односе се на проблем n- тела (решио је неке специјалне случајеве), механику нехолономних система (пронашао канонске трансформације за такве системе), кретање тела око непомичне тачке (испитивао својства решења) и Пфафов метод (применио га је на диференцијалне једначине планетских поремећаја). Дaо је допринос и у области механике флуида, у којој је једначину непрекидности повезао с ходографом брзине. Његови радови су много цитирани у свету и коришћени као инспирација за даља истраживања научника у Србији и целом свету. Извршио је значајан и трајан утицај на нараштаје који су се школовали у Београду, а доцније и на млађим универзитетима у Србији, на катедрама за механику и математику. Заједно с Милутином Миланковићем, Јаковом Хлитчијевим, Константином Вороњецом и Татомиром Анђелићем 1952. основао је студијску групу за механику на ПМФ у Београду. Одликован је Орденом рада I степена (1955).

ЛИТЕРАТУРА: Споменица посвећена преминулом академику Антону Билимовичу, Бг 1971; Двадесетпет година студијске групе за механику 1952--1952–1977, Бг 1977; Т. Пејовић, Моје успомене и доживљаји 1892--1892–1945, Бг 1992; М. Д. Леко, „Сећање на стваралаштво професора Антона Билимовича", у: Руска емиграција у српској култури XX века, 1, Бг 1994; Живот и дело српских научника, VII, Бг 2001.

Ђ.орђе Ђукић

 

*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)