БИЈЕЛО БРДО

БИЈЕЛО БРДО, село у западном Срему, у Осјечко-барањској жупанији, на обали мртваје Драве. Налази се на западној периферији Ердутске косе, на висини од 93 м. Кроз село пролази пут Ердут--Осијек (15 км), а јужно од њега и пруга истог правца. На месту Б. Б. раније је постојало село Трновац, у које су Турци насељавали Србе из Подриња. У време ратова с краја XVII в. оно је опустело. Крајем XVII в. населило се српско становништво са севера из Барање и с југа из околине Боботе и Трпиње, које му је дало садашње име. Досељавање је трајало до 1750, а до 1866. имало је 287 насељених кућа са 1.871 становником. Православних житеља било је 1.800, а католичких 54. Године 1991. у селу је живело 2.400 становника (80,9% Срба), а након последњег рата популација је смањена на 2.119 чланова, од којих су Срби чинили 83,7% (2001). Село је плански грађено, има решеткаст распоред улица, а топографски услови нису дозволили формирање основе правилног облика. Југоисточно од села смештен је заселак Фрајмановци. У селу се налазе основна школа, амбуланта, зубна ординација, апотека, пошта, месна заједница, Српско културно-уметничко друштво и др. Храм је посвећен Преносу моштију Св. оца Николаја. Подигнут је 1764, а звоник је дограђен 1809. Иконостас је осликао Јован Исаиловић Старији (1783), а фрескопис Јован Исаиловић Млађи (између 1850. и 1854). Храм, с полукружном олтарском апсидом и високим звоником у каснобарокном стилу, зидан је опеком. У II светском рату претворен је у римокатолички, а мештани су насилно покрштени. По завршетку рата, храм је враћен Српској православној цркви, а мештани су се вратили православној вери. Тада је извршена обнова храма и подигнут је нови иконостас, будући да су усташе изнеле стари из храма и уништиле. У рату 1991--1993. храм је оштећен гранатирањем.

ЛИТЕРАТУРА: С. Милеуснић, Духовни геноцид 1991--1995 (1997), Бг 1997; Енциклопедија православља, I, Бг 2002; М. Марковић, Славонија -- повијест насеља и подријетло становништва, Зг 2002; Лексикон насеља Хрватске, Зг 2004.

М. Грчић