БИЈЕЉИНА

БИЈЕЉИНА, град на сјевероисточној периферији Републике Српске, центар Семберије и општинско средиште за 60 насеља, у којима је 1991. живјело 96.988 становника. У њој се стичу путеви са запада из босанске Посавине, с југозапада из правца Сарајева и Тузле и с југа из Подриња, као и неколико локалних путева. У близини се налазе два гранична пријелаза, који је повезују са Србијом и Сремом. Жељезничком пругом повезана је са Шидом и пругом Београд--Загреб. Окружују је простране равнице Семберије, а на југу се налази планина Мајевица. Под тим именом први пут се помиње 1446. За вријеме турске управе сједиште је кадилука у рангу касабе. Пошту је добила 1867, телеграф 1878, општу болницу 1880, а прву штампарију 1895. До II свјетског рата у привреди града преовлађују трговина, занатство и мале фабрике. Послије рата град се нагло развија, а број становника се удвостручује. Од 50-их година XX в. настају велики индустријски објекти, као што су фабрике конзерви, текстила, обуће и цијеви. Индустријски објекти изграђени су на сјеверној и источној периферији града, поред жељезничке станице и пруге. Упоредо с јачањем градских функција повећава се и величина Б., која све више добија физиономију савременог града. Од старе Б. очуване су неке морфолошке карактеристике, као што су радијална основа насеља, настала ширењем дуж друмова, и мрежаст распоред уских улица, као посљедица стихијске градње. Године 1948. имала је 12.660, 1971. 24.761, а 1991. 36.414 становника. Град се нагло модернизује и добија низ других градских функција -- саобраћајне, културне, образовне, трговинске и здравствене. Године 1991. популацију је чинило 52,2% Муслимана и 28,7% Срба. Послије грађанског рата (1992--1995) и пратећих миграција Срби чине већинско становништво. Међу досељеницима бројношћу предњаче избјеглице из Сарајевско-зеничке котлине.

М. Бјеловитић

Епска атрибуција је равна и шер. Муслиманске песме помињу је у контексту борби за Зворник и око њега, а хришћанске у неисторијским сижеима -- осим оне која пева о кнезу Иви од Семберије (Вук IV, 29 ).

М. Детелић

ЛИТЕРАТУРА: Х. Крешевљаковић, „Стари босански градови", НС, 1953, 1; М. Вего, Насеља босанске средњевјековне државе, Сар. 1957; А. Ханџић, „Постанак и развитак Бијељине у XVI вијеку", ПОФ, 1962/63, 12/3; А. Ханић, Постанак и развој Бијељине у XVI вијеку, Бијељина 1968; Р. Кајмаковић, Семберија -- етнолошка монографија, Сар. 1974; С. Ристановић (прир.), Река Дрина и Подриње, Бг 2000; М. Бабић, Г. Томовић, „Старосрпски називи из Бијељине", Мешовита грађа Miscellanea, 2004, XXII.