БИЈЕЛИЋ, Јован

БИЈЕЛИЋ, Јован, сликар, сценограф (заселак Ревеник, село Колунић код Босанског Петровца, 30. VI 1884 – Београд, 12. III 1964). Након завршене основне школе у Петровцу и гимназије у Сарајеву, уписао се у Земаљску занатлијску школу, на којој је цртање предавао Балтазар Баумгартл. Сликарство уписао 1908. на Академији у Кракову, у класи Теодора Аксентовича. Период успешних студија почиње наградом за акт већ на првој години. Ради пејзаже у акварелу, као и пастеле с тада врло популарним пољским националним мотивима. Четврту годину уписује код Леона Вучилковског, под чијим утицајем боље упознаје и почиње више да користи технику уљаних боја. Завршну годину проводи у класи Јузефа Панкјевича, који му отвара интересовање за Париз, пре свега колорит Бонара и Сезанове чврсте форме.

По завршетку студија 1913. обрео се у француској престоници. Задовољан је интензивним обиласцима музеја али незадовољан Академијом Гранд Шомије и професором Ђорђом Де Кириком. Ствара ведуте у импресионистичком маниру, покушавајући да своје краковско искуство приближи француским узорима. Његов даљи уметнички развој обележава посета Сезановој изложби. Да би избегао војну обавезу у редовима аустроуграске војске, 1915. се уписује на академију у Прагу, у класи Влаха Буковца. Незадовољан понуђеним у Чешкој, убрзо прихвата посао асистента цртања у Великој гимназији у Бихаћу. Повучен, у провинцијском амбијенту свог родног краја, ослобођен интензивних утицаја и радикалних стремљења великих центара, Б. досеже сликарски концепт који ће задржати током читавог свог стваралачког века – комбиновање актуелних модернистичких трендова с персоналним доживљајем. Крај деценије обележиће превазилажење и последњих одјека импресионизма. Стилску прати и доследна тематска промена. Настају слике Прометеј и Идиот. Прву самосталну изложбу имао је у салону Урлих у Загребу 1919. Иако добро прихваћена код прогресивнијих критичара, изложба није имала већи одјек код публике, али је одлучујуће утицала да добије посао сценографа у Народном позоришту у Београду.

Долазак у југословенску престоницу представљао је остварење његовог дугогодишњег циља. Заједно с Пандуровићем, Андрићем, Манојловићем, Миличићем, Поповићем, Бецићем и Христићем учествовао у формирању „Групе уметника" чији је циљ био подстицање стваралачких активности средине и укључивање у актуелна европска збивања. У НП у Београду постављен је 1920. за позоришног сликара прве класе. Прва премијера на сцени новоотвореног Мањежа, опера Мадам Батерфлај, представила је његове сценографске идеје. Неоптерећен предрасудама заната, углавном сликарски решава простор. У периоду од 19 година Б. је у НП остварио више од 80 сценографија, укључујући премијере и обнове. Међу његове најзначајније радове те врсте спадају сценографије за Травијату, Ивкову славу, Ђида и Дубровачку трилогију.

Почетком четврте деценије боравио у Берлину, Дрездену и Прагу. Снага виђеног доводи до скоро тренутне промене стила. Некадашње недовољно разумевање уметничких токова савременог израза сменили су зрело интересовање и жеља за експериментом. Настају слике Борба дана и ноћи и Апстрактни предео. Излет у апстракцију остаје ипак краткотрајна епизода пошто се по повратку у земљу враћа умеренијем модернизму и идејама, које се уклапају у шири контекст сликарства „повратка реду", карактеристичног за европски културни простор прве половине треће деценије. Тада настају и прве ведуте Јајца и Травника, теме које ће обележити његов опус. Средином 20-их година поводом Међународне изложбе декоративних и индустријских уметности, на којој осваја друго место, поново борави у Паризу. Позив да ради као извођач сликарских радова у новом Дому краљевске гарде 1926. представља значајно друштвено признање. Ангажован је да изведе 30 историјских композиција и портрета краљевске породице. На сарадњу позива и Вељка Станојевића, Драгомира Глишића, Милоша Голубовића и Драгољуба Павловића.

Средином деценије у свом атељеу на тавану Друге мушке гимназије отвара сопствену сликарску школу. Метод наставе који примењује организује према краковском моделу. Његова школа однеговаће многе угледне српске уметнике попут Николе Граовца, Пеђе Милосављевића, Павла Васића, Алексе Челебоновића и Данице Антић. Све више ради ножем, пастозније, интензивним бојама. Настају слике Мала Дубравка, Купачица и Седећи акт. У његов стандарни мотив мртве природе уводи и представе риба, а тематски спектар допуњава и бројним представама Циганки. Један је од оснивача уметничке групе „Облик", с којом и излаже на првој изложби групе 1929. Почетком 30-их година путовање по Јадрану ослободило га је и последњих дилема и довело до пуне афирмације и доминације боје у његовом ликовном изразу. Занимали су га архитектура приморског краја и босански крајолик. Пејзажи Босне успоставили су се тада као темељни мотив његовог сликарства. Варира свакодневне изванвременске призоре: куће као метафору порекла и природу у њеној универзалној снази, коју трајање не нарушава. Аутентична Босна, лишена препознатљиве топографије, дата је као лични доживљај. Слика Извор буне код Мостара, Пејзаж са кућама, Босански пејзаж, Сахат кула у Травнику, Предео с језером, Предео са црвеном кућом, Заселак, Са села. Током прве половине четврте деценије настаје и серија портрета, на којима деформација фигуре добија један скоро карикатурални облик, који ће постати препознатљив рукопис Б. Настају слике Девојчица у колицима, Девојка са бокалом, Виолиниста. Крајем деценије остварење Човек са жутим шалом настаје као својеврсни увод у посну фазу, која ће уследити.

Током рата његове активности у већој мери замиру. Почињу и да се јављају реплике сопствених слика. У првим поратним годинама, под утицајем актуелних друштвених прилика, своје сликарство краткотрајно ће везати за идеје социјалистичког реализма. У другој половини 50-их окреће се апстрактном сликарству. Тада настаје циклус Олуја. Носилац је Ордена Св. Саве V степена и Ордена заслуга за народ I реда, добитник награде Геце Кона (1936), почасне дипломе на светској изложби у Паризу (1937), Октобарске награде за најбоља достигнућа у области науке и уметности (1957) и Седмојулске награде СР Србије за животно дело (1960). Био је редовни члан САНУ.

ЛИТЕРАТУРА: С. Тихић, Јован Бијелић. Живот и дјело, Сар. 1972; М. Б. Протић, Јован Бијелић, Бг 1972; О. Милановић, Р. Јовановић, З. Јовановић, 125 година Народног позоришта у Београду, Бг 1994; С. Чупић, Јован Бијелић 1884–1964, Бг 2000.

Симона Чупић

 

*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)