БИГА, Петар

БИГА, Петар, генерал, командант 1848‒ 1849 (Бијело Поље, Лика, 1811 -- Нови Сад, 1. I 1879). Војничку каријеру започео као кадет и писар у Штабу Петроварадинске регименте у Митровици. Први официрски чин стекао 1833, као изразито способан, савестан и поуздан војник у II батаљону поменуте регименте, над којом је преузео команду после одбијања граничара да иду на италијанско ратиште јуна/јула 1848. Кад се његов батаљон вратио из Загреба у Митровицу и кад је збачен командант регименте, пуковник Данило Растић, Б. се ставио на располагање Главном народном одбору у Карловцима, који га је именовао за народног капетана и упутио у Сентомаш (Србобран) уочи напада царско-мађарског команданта генерала Бехтолда на тај положај. Пошто је начинио добар распоред војске и показао највећу личну храброст, успео је да одбије напад вишеструко бројнијег непријатеља приморавши га на повлачење. То му је успело и приликом другог напада на Србобран, који је 21. септембра водио лично министар мађарске владе, генерал Лазар Месарош, с вишеструко бројнијом војском. На положају команданта Србобрана дочекао је долазак војводе Стевана Шупљикца, који га је новембра 1848. на челу II батаљона позвао у Карловце, угрожене од мађарске војске с Петроварадинске тврђаве. Тако је постао заповедник војске која је из Карловаца, Каменице и Буковца, с истуреним положајима на брду Везирцу, требало да држи у блокади и спречи продор њене посаде дубље у Срем. Крајем децембра учествовао је у борбама око Каменице, а са Димитријем Орељом у сламању отпора Шокаца и мађарона у Голубинцима. Као командант Карловаца држао се неутрално у сукобу између патријарха Рајачића и Ђорђа Стратимировића јануара 1849. У пролеће исте године за ратне заслуге добио је чин народног мајора. Због нарушеног здравља отишао је у пензију, а кад се опоравио, реактивирао се и служио у Ђурђевачкој граничарској регименти (1851‒1856), из које је премештен у Српско-банатску, а затим и у Немачко-банатску регименту у Панчеву. Ту је као потпуковник дочекао рат у Италији 1866. С три батаљона своје регименте учествовао је у одсудној бици код Монгабије, у којој се посебно истакао и ускоро добио генералски чин и команду бригаде у Брну. Пошто му се болест повратила, 1867. поново је отишао у пензију и преселио се у Нови Сад, у којем је остао до краја живота. За заслуге у току 1848/49. одликован је Царским Леополдовим орденом, а због држања у бици код Монгабије добио је ранг аустријског витеза с предикатом „од Монгабије". За почасног грађанина прогласили су га Карловци и Панчево.

ЛИТЕРАТУРА: Ј. Стефановић Виловски, „Биографија ђенерала Петра Биге", Српска зора, 1878, 10; А. Гавриловић, Знаменити Срби XIX века, II, Зг 1902; Ј. Игњатовић, Рапсодије из прошлог српског живота, Н. Сад 1953; А. Ђукић, Шајкашки батаљон, II, Н. Сад 1975; С. Капер, Српски покрет у Јужној Угарској, Бг‒Ваљево 1996; С. Гавриловић, Срем пре и у току Српског народног покрета 1848‒1849, Бг‒Ваљево 1997; Н. Голубски, Успомене из Народног покрета 1848. и 1849. године, Ср. Карловци 1998.

С. Гавриловић