БИДЕРМАЈЕР
БИДЕРМАЈЕР (нем. Biedermeier), духовна атмосфера и стилски израз карактеристичан за период Метерниховог апсолутизма 1815–1848. у Хабзбуршкој монархији. У књижевностима народа који су припадали хабзбуршком царству и били под утицајем Беча (део Срба у Монархији, Хрвати и др.) манифестовао се различитим интензитетом. Најчешће се не узима као посебна епоха, али се пише о бидермајерском комплексу на равни стилистичких и композиционих елемената или о његовим парцијалним манифестацијама. Д. Живковић дефинише српски б. као стилску тенденцију која је опстојавала и у романтизму и у реализму, а у Ј. С. Поповићу нашла свог најталентованијег представника. Бидермајeрске црте препознате су и код Стеријиних савременика (Н. Боројевића, В. Живковића, Ј. Суботића), те Б. Радичевића (епиграми, Безимена), Љ. Ненадовића, до Змаја и других писаца на граници епоха (Ј. Игњатовић, М. Поповић Шапчанин, К. Трифковић). У књижевности означава симбиозу старије и новије традиције, хибридну поетику засновану на укрштању класицистичких идеала, романтичарске чежње и реалистичких описа средине и ликова. Одлике б. су популарност интимних тема, тражење заклона у породичном кругу, квиетизам и конзервативизам, игнорисање романтичарског ирационализма и реалистичког друштвеног ангажмана. Књижевне врсте погодне за тематизацију интимног су мемоари, аутобиографије, писма и дневници, а популарне су и кратке форме: приповетка (у стиху), лирска песма, балада, путни фељтон, епиграм, писмо, новинска козерија, бајка. Актуелна је и сатира усмерена на општељудске мане, а не на друштвено-класне супротности. Теме хуморески, козерија и сатира су „женидбе и удадбе", удварања, опонашање отменог друштва, лажна ученост, особењаштво, пијанство, помодарство, картање, надрилекарство итд. Избор јунака („сироче живота", бездушна мати/отац и паћеница кћи/син, добри и неваљали брат, вереник/вереница, пропалица), типизирана стања (жалост, чедност, храброст, верност), схематизирани заплети (прерушавања, преваре), једноставне синтаксичке конструкције (доминација презента) откривају окренутост традицији пикарског романа, забавне и тривијалне литературе. Бидермајерске тенденције препознају се у приближавању књижевности животу – продору публицистике, немарности према форми, заступљености колоквијалног језика. Породични листови и забавници били су пуни „бидермајерске врсте шегачења", лаких забавних текстова, шаљивих етимологија или стихованих „проба пера" („стрижице", „сваштице", „дикице" Ј. Ј. Змаја). Пародирају се витешки епови, барокни романи, класицистичке оде, сентименталистичка поетика, морализаторски списи (Ј. Стерија Поповић, Роман без романа, Милобруке; Ј. Ј. Змај, Ода мојој чутури). Бидермајерски реализам је 70-их година XIX в. смењен другим типом реалистичких текстова који су се ослањали на фолклорну традицију и модерну европску књижевност.
Драгана Вукићевић
У области ликовне и примењене уметности б. је карактерисало повлачење у заштитнички мир породичног и пословног окружења. У камерном свету малих ствари и животне интиме било је највише места за уметност прихватљивих минијатурних облика, намењених ентеријеру грађанског дома, због чега није изразитије заступљен у архитектури и скулптури. Стамбене просторе испуњавали су практични комади лако покретљивог покућства прилагодљивог променама. Зидови су најчешће прекривани тапетама светлих боја истих мотива (пруге, цветови) с пресвлакама намештаја којем су тон давали контрасти махагонијевог фурнира и влакана јавора. Све је било подређено тежњи за постизањем удобности уз функционалност предмета савршене занатске обраде.
Скулптура је била сведена на пластичку обраду црквеног мобилијара, орнаменталних мотива литургичке симболографије, извођених најчешће у дрвету, гипсу и металу. Поред бројних појединаца и породица (Јанићи из Арада), који су радили у дрвету, издваја се Димитрије Петровић, први српски академски вајар школован у Бечу, с пројектом иконостаса за нову Саборну цркву у Београду. На религиозним сликама уочава се сентиментализам бечких назарена, заснован на бидермајерском класицизму и натурализму (иконе Димитрија Аврамовића у београдском Саборном храму; иконостаси Павла Симића и Николе Алексића). 
Култно место у српској уметности грађанске епохе заузимали су портрети малих формата. Академија за ликовне уметности у Бечу имала је пресудан утицај у образовању српских сликара, мада за главног представника б. – Константина Данила – то школовање није утврђено. Он је у портретима досегао све захтеве бидермајерске слике, 
посебно у префињеном колориту и карактеризацији ликова.
Миодраг Јовановић
ЛИТЕРАТУРА: М. Коларић, Класицизам код Срба 1790–1848, Бг 1965; Д. Медаковић, Српска уметност у XIX веку, Бг 1981; Н. Кусовац, Српско бидермајерско сликарство, Осијек 1984; М. Јовановић, Међу јавом и мед сном. Српско сликарство 1830‒1870, Бг 1992; Д. Живковић, Европски оквири српске књижевности, I–II, Бг 1994; З. Константиновић, „Компаратистичке рефлексије на тему бидермајер", ЗМСKJ, 1994, 42, 1–3.
*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)