БИЋАНИЋ, Рудолф

БИЋАНИЋ, Рудолф, економиста, политичар, универзитетски професор (Бјеловар, 5. VI 1905 -- Загреб, 9. VII 1968). Студирао у Загребу и Паризу (1924--1925) на Високој трговачкој школи. Докторирао 1931. на загребачком Правном факултету. Уређивао листове Господарска слога и Политички вјесник (1937--1938). Као члан Хрватске сељачке странке (ХСС) осуђен је 1932. због државне издаје на три године затвора, које је провео у Сремској Митровици, заједно с Влатком Мачеком. По изласку из затвора био је секретар Комисије за помоћ пасивним крајевима. Налазећи се од 1936. у управи Господарске слоге, привредне организације хрватских сељака, основао је Завод за проучавање сељачког и народног господарства, на чијем челу је био до 1940, када је, на основу споразума Цветковић--Мачек, постао директор Дирекције за спољну трговину Југославије. За политичке и националне потребе ХСС написао студију Економска подлога хрватског питања (Зг 1938), којој је предговор дао Влатко Мачек и која је у борби за решавање хрватског питања требало да аргументује тезу о привредном пљачкању Хрватске од стране Србије и Срба. Иако је и тадашња и потоња наука више пута доказала произвољност изнетих података и тврдњи, ова је књижица деценијама коришћена као „доказ" о постојању „великосрпске хегемоније". Априла 1941. емигрирао је с владом Краљевине Југославије и преко Грчке, Египта и Кептауна стигао у Лондон. Крајем априла 1941. кооптиран је у Одбор за пропаганду. Од маја 1941. до 1943. био је први вицегувернер Народне банке Југославије у избеглиштву у Лондону. Истовремено био је аутор више меморандума хрватских министара у избегличкој влади, којима је кривица усташа за злочине над српским становништвом умањивана, па чак и сваљивана на Србе и њихову међуратну унутрашњу политику, укључујући тврдње да су Хрвати увек били на „страни савезника и демократских снага, док су Срби проосовински расположени". Неопходност признавања црногорске и македонске индивидуалности тумачио је тиме да би јака српска целина била „антидемократска и антисловенска у служби реакционарних кругова запада". У тактици ослањања на НОП, наглашено националистичкој, покушавао је да нађе спасоносно решење у Мачековом придруживању Титу. Био је делегат UNRRA у Монтреалу у јесен 1944, када је постављен за директора Дирекције за спољну трговину. У фебруару 1945, заједно са председником југословенске избегличке владе Иваном Шубашићем, вратио се у Југославију и био на челу Управе за спољну трговину до 1946. Исте године изабран је за редовног професора на загребачком ПФ, на којем је предавао Економију ФНРЈ. Од 1951. био је сарадник ЈАЗУ и низа економских и историјских часописа. Дугогодишњи председник Англо-Југословенског друштва.

ДЕЛА: Како живи народ, I--II, Зг 1936, 1939; Поглед из свјетске перспективе и наша економска оријентација, Зг 1939; Хрватска економика на пријелазу из феудализма у капитализам, I, Доба мануфактуре 1750--1860, Зг 1951; Почеци капитализма у хрватској економици и политици, Зг 1952.

ИЗВОР: К. Пијевац, Д. Јончић (прир.), Записници са седница Министарског савета Краљевине Југославије 1941--1945, Бг 2004.

ЛИТЕРАТУРА: Б. Прица, Хрватско питање и бројке. Јесу ли Хрвати запостављени од стране државе? Бг 1937; В. Ђуретић, Влада на беспућу, Бг 1982; Б. Петрановић, Србија у Другом светском рату 1939--1945, Бг 1992.

П. Лажетић