БИБЛИОТЕКАРСТВО

БИБЛИОТЕКАРСТВО, наука која се бави проучавањем система знања о књизи и библиотекама: историјом књиге, развојем, организацијом и пословањем библиотека и информационог апарата у њима, системом каталога и класификација људског знања, библиографијама, чувањем, коришћењем и заштитом књига, читањем и читалачким интересовањима. Обим појма се мењао, односећи се у различитим периодима на свеукупност функционалних и структуралних односа везаних за књигу, библиотеку и читање (М. Шретингер), организацију књижних фондова (Ј. В. Григорјев, О. С. Чубарјан), каталогизацију (В. И. Собољшчиков), историју библиотечке делатности (Гетингенска школа, последња четвртина XIX в.), књижевну критику (Ф. Ајхлер), класификационе системе (М. Дјуи, Г. Блис), комуникационе процесе (Џ. Шера), систем библиотека, условљен потребама развоја националне привреде, науке и културе (Н. Крупскаја). Двадесетих година у окриљу б. развијала се документалистика; 40-их година утицај рачунарске технологије на развој библиотечког пословања води издвајању информатике као научне дисциплине; 50-их развој б. условљен је политичким утицајима; 70-их и 80-их година XX в. анализирају се контрадикције и концептуални хаос унутар б. (Шредер и Нитецки), а истовремено долази и до снажне интернационализације делатности. Осамдесете године XX в. третирају б. као социјалну епистемологију, откуда му је синониман и назив библиологија, односно библиотекологија. Стручне дисциплине које се из б. издвајају су: библиотекономија, библиотерапија, библиометрија, библиопедагогика, библиопсихологија, библиосоциологија. Изворни научни методи б. су библиографски и класификациони. Код српског народа б. је започето у Хиландару у време Св. Саве. Богаћено је у духовним светионицима средњег века при манастирима и црквама, на двору владарске куће Немањића и деспота Бранковића, у читалиштима и јавним библиотекама, захваљујући ентузијазму удружења грађана, националном просветитељском заносу и јасном законодавству XIX в., да би XX в. донео жељену демократизацију знања, нагло ширење свих типова библиотека. У првој половини XX в. аутори радова из области б. бавили су се јавним библиотекама (М. Илић Агапова, В. Царићевић). У другој половини века теоријски и стручни рад у тој области добио је пун замах. Теоретичари и истраживачи посветили су посебну пажњу историји рукописних и штампаних књига (И. Веселинов, А. Младеновић, Л. Чурчић), историји библиотека (Љ. Башовић, Љ. Дурковић Јакшић, Д. Ј. Мартиновић, Д. Стаматовић), библиографији (А. Вранеш, М. Живанов, В. Максимовић, Д. Панковић), каталогизацији и класификацији (Е. Верона, Е. Жуљевић, Е. Поповић), високошколским библиотекама (А. Вранеш), специјалним библиотекама (Б. Кнежевић), школским библиотекама (Б. Пешаковић, Р. Шуљагић) и савременим јавним библиотекама и читању (Ж. Вучковић, Г. Стокић). Школовање библиотекара на академском нивоу установљено је Наставним програмом и планом Филолошког факултета у Београду 1962, а започето је 1963.

ЛИТЕРАТУРА: О. С. Чубарјан, Обшчее библиотековедение, Москва 1976; J. H. Shera, An introduction to library science, Hamden 1976; H. Kunze, Grundzüge der Bibliothekslehre, Leipzig 1977; Д. Уркхарт, Начела библиотекарства, Ријека 1986; Е. Л. Немировский, Мир книги, Москва 1986; W. Crawford, M. Gorman, Future Libraries: Dreams, Madness and Reality, Chicago 1995; М. Горман, Наше непролазне вредности, Бг 2007.

Александар Вранеш

*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)