БЕШЛИЋ, Ана

БЕШЛИЋ, Ана, вајарка (Бајмок, код Суботице, 16. III 1912 ‒ Београд, 26. I 2008). Дипломирала 1947. на вајарском одсеку Академије ликовних уметности у Београду. Последипломске студије завршила 1949. код Томе Росандића, у чијој Мајсторској радионици је потом била сарадница (1950‒1955). Излагала самостално (од 1954), као и на значајним изложбама југословенске уметности у иностранству: Друга међународна изложба скулптуре (Париз 1961), Савремена југословенска уметност (Рим 1962), 25 југословенских уметника (Венеција 1962), Југословенска таписерија и скулптура (Букурешт 1966), Седам београдских вајара (Хаг 1969), Савремено југословенско сликарство и скулптура (Ковентри 1973), Савремена југословенска скулптура (Будимпешта 1978). Извела знатан број споменика и скулптура у слободном простору. Њене скулптуре налазе се у фонду Музеја савремене уметности у Београду, Галерије Матице српске у Новом Саду и другим колекцијама и збиркама у земљи и иностранству. Легат од 20 њених скулптура чува се у Градском музеју у Суботици од 1983. Уочена су четири периода њеног рада и уметничког развоја: Школовање (до 1954), Асоцијативна форма (1954--1954–1962), Прелазни период (1962--1962–1966) и Раздобље сфере (од 1966), с циклусима Бојена лопта, Портрет и Диск. На процес њеног формирања пресудно је утицала изложба Хенрија Мура, одржана 1955. у Београду. Б. је припадала и кругу младих вајара у групи „Простор 8" (1957‒1958), који су настојали да докажу значења скулптуре у комплексима архитектонских целина или градских паркова. Уметничка радозналост и модеран сензибилитет нагонили су је да путоказе властитог пластичког израза тражи ван традиционалних токова и у превазилажењу строгих одређености основних елемената скулптуре. Већ почетком 50-их окренула се могућностима примарних облика и новим оптичко-тактилним условима скулптуре (Седећи торзо, 1953; Торзо, 1954; Материнство, 1956). Од 60-их, прве две у низу скулптура истог назива, Отворена форма I (1966) и Отворена форма II (1967), доносе дефинитивно решење у облику сфероида, савршено глатке површине и специфичне тактилности, уз две новине: боју, тј. обојеност површина и полиестер као материјал савремене технологије. Њен обликовно-креативни процес у целости је био посвећен „истраживању потенцијалности једне форме и њених перцептивних, оптичких и пластичких варијација и трансформација". С позиција читања феминистичке историје уметности, архетипски облици њене скулптуре воде ка поимању „женског" доживљаја скулпторског тела као родног тела. Добитница је Награде 14. Октобарског салона (1973), Октобарске награде града Београда (1979), Награде „Др Ференц Бодрогвари" (1983) и других признања.

ЛИТЕРАТУРА: К. Амброзић, Ана Бешлић, Суб. 1983; Z. Dévavári, Ана Бешлић, Суб. 1983; М. Шува-ковић, Ана Бешлић, Бг 2008.

С.узана Вуксановић

 

*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)