БЕСКИЧМЕЊАЦИ

БЕСКИЧМЕЊАЦИ (Invertebrata), животиње с веома разноврсном телесном организацијом, чија је једна од ретких заједничких особина непостојање кичме. Преко 97% животиња на Земљи су б. који насељавају све постојеће типове станишта, а разликује се преко 30 базичних телесних форми, од којих свака додатно варира у организационим нивоима комплексности. Најпознатије бескичмењачке групе су сунђери, дупљари, пљоснати црви, ваљкасти црви, мекушци, чланковите глисте, зглавкари и бодљокошци.

Сунђери су сесилни организми и једини б. код којих ткива, органи и органски системи нису развијени, него је тело организовано око система водених канала и комора. Познато је око 5.000 врста, од којих само 150 живе у слатким водама, а само једна врста у Србији.

Дупљари су радијално симетрични б. Неке дупљаре одликује и смена морфолошких форми (полипоидне и медузоидне) током развојног циклуса. Око 9.000 познатих врста дупљара живи у светским морима. Две врсте насељавају слатке воде Србије.

Пљоснати црви (Platyhelminthes) су најпримитивније билатерално симетричне животиње с формираним главеним регионом. Тело им је дорзовентрално спљоштено, листолико или цилиндрично. Обухватају трепљасте црве (Turbellaria), метиље (Trematodes) и пантљичаре (Cestodes). Процењује се да у слатким водама Србије живи око 20 врста трепљастих црва. Познато је око 12.500 врста метиља, од којих је 100 врста у Србији. Као адулти су екто и ендопаразити свих кичмењачких група, а посебно риба. Свих 3.500 познатих врста пантљичара су високо специјализовани ендопаразити кичмењака и људи, а у Србији је забележено око 30 врста.

Ваљкасти црви (Nematode) су бројна група б. са око 20.000 познатих врста. Слободноживеће врсте живе у морима, слаткој води и земљишту. Велики број врста паразитирају готово све групе биљака и животиња. Слабо су проучене у Србији са регистрованих преко 200 врста.

Познато је преко 100.000 врста мекушаца (Mollusca). У мекушце се убрајају пужеви (Gastropoda), шкољке (Bivalvia) и главоношци (Cephalopoda), као и неке мање познате класе као што су хитони (Polyplacophora), Aplacophora, Monoplacophora и Scaphopoda. Са око 80.000 данас познатих врста пужеви су најбројнија група мекушаца, са преко 300 врста у Србији, од којих су неке ендемичне. Познато је око 20.000 врста шкољака које живе углавном у морима, у мањем броју и у слатким водама, заривене у песковиту или муљевиту подлогу. У слатким водама Србије забалежено је око 10 врста. Познато је око 700 врста главоножаца (сипе, лигње, октоподи и наутилуси), од којих 41 живи у Јадрану.

Чланковите глисте (Annelida) су животиње црволиког, сегментисаног изгледа. До сада је познато око 12.000 врста, које насељавају слане и слатке воде и земљиште, а мањи број врста живи на копну. Класификују се на чекињасте глисте (Polychaeta), са 750 врста у Јадрану, кишне глисте (Oligochaeta) са преко 100 врста у Србији, од чега су десетак ендемита и пијавице (Hirudinea) са око 10 врста у фауни Србије.

Зглавкари (Arthropoda) су, са преко милион врста, далеко најбројнија животињска група. Насељавају све типове станишта на земљи. Тело им је хетерономно сегментисано и регионално диференцирано, а граде га три телесна региона: глава, груди и трбух. Поседују хитинску кутикулу или егзоскелет с воштаним слојем. Класификују се на трилобите (Trilobitomorpha), које су изумрле, пауколике животиње (Chelicerata), те ракове (Crustacea), стоноге (Myriapoda) и инсекте (Insecta). Све групе зглавкара су широко распрострањене на Балканском полуострву.

Највећи број пауколиких животиња живи у копненим стаништима. Имају шест пари екстремитета. Скоро све пауколике животиње су предатори и одликују се добром покретљивошћу. Обухватају познате животињске групе као што су пауци (преко 630 врста у Србији), скорпије (3 врстe), крпељи (око 20 врста), гриње (преко 500 врста) и др.

Већина ракова (Crustacea) живи у мору, као планктонски и нектонски организми, значајан број настањује слатку воду, а најмањи број живи и на копну. Процењује се да у Србији живи преко 400 врста, углавном из групе нижих ракова.

Заједничка одлика свих стонога је тело састављено од главе и сегментисаног трупа; на трупним сегментима налазе се екстремитети. На глави имају пар антена и карактеристичан тип усног апарата. Углавном су ограничене на влажнија копнена станишта. У Србији је познато преко 130 врста стонога, од којих је скоро петина ендемична.

Ако се успешност неке групе живих бића мери њеном бројношћу и распрострањењем, онда су то инсекти са око 920.000 познатих врста. Процене о реалном броју инсекатских врста данас се крећу 2--6 милиона. Насељавају скоро сва станишта на Земљи. Многе врсте паразитирају на или у другим инсектима, животињама или људима преносећи опасне заразне болести (маларични комарац -- маларија, бува -- куга, ваши -- тифус и др.). Све су ово разлози да се инсекти проучавају у оквиру посебне зоолошке дисциплине, која се назива ентомологија. Од осталих зглавкара инсекти се разликују по томе што на грудима имају три пара ногу и најчешће два пара крила. Процена је да у Србији живи преко 30.000 врста инсеката, међу којима је неколико стотина врста ендемично.

Око 6.000 врста бодљокожаца искључиво су морске животиње распрострањене у свим светским морима од плићака до великих дубина. Обухватају морске звезде (21 врста у Јадрану), морске јежеве (22), морске краставце (25), змијаче (13) и морске кринове (2). Живе на морском дну и релативно су крупни, од неколико цм до неколико десетина цм.

У српској науци први публиковани резултати о б. датирају још од Јосифа Панчића, који је крајем XIX в. објавио попис правокрилаца Кнежевине Србије. Протистолог Живојин Ђорђевић је крајем XIX в. увео курс Зоологије и Бескичмењака на Београдски Универзитет. Касније су његови ученици Синиша Станковић и Бора Милојевић наставили његов пионирски рад. Неки од истраживача различитих група б. су: Синиша Станковић (планарије), Павле Радоман (пужеви), Смиљка Крњајић (ваљкасти црви), Златибор Петровић (крпељи), Милика Пљакић (ракови), Константин Васић (ноћни лептири и осе потајнице), Слободан Глумац (сирфидне муве), Гвидо Нонвејер (мутилиде), Јулијус Вагнер (буве), Адамовић Живко (вилини коњици, правокрилци, комарци), Сима Грозданић (пчеле), Пелагија Сисојевић (паразитске муве), Љуба Јанковић (цикаде), Милоје Брајковић (паразитске осе), Михаило Градојевић, Светислав Живојиновић, Павле Вукасовић, Никола Танасијевић (примењена ентомологија). Институције у Србији у којима се изучавају б. су Биолошки факултет у Београду, природно-математички факултети у Новом Саду, Крагујевцу и Нишу, Пољопривредни факултет у Београду и Новом Саду, Шумарски и Ветеринарски факултет у Београду, Институт за биолошка истраживања „Синиша Станковић" и Институт за заштиту биља и животну средину у Београду и др.

ЛИТЕРАТУРА: R. Riedl, Fauna und Flora der Adria, Hamburg--Berlin 1970; В. Стевановић, В. Васић, Биодиверзитет Југославије, Бг 1995; М. Крунић и др., Систематика инвертебрата са практикумом, Бг 1999; М. Брајковић, Зоологија инвертебрата, I--II, Бг 2001, 2004.

Ж. Томановић