БЕСЕДА

БЕСЕДА, цјеловита усмена ријеч (говор) пред групом слушалаца у различитим околностима (свечанe приликe, политички скупови, сахранe, парастоси, научни састанци, суђења, одлучујућe биткe у ратовима, додјељивањe награда, годишњицe и др.). Током друге половине XIX в. б. је означавала и забавну приредбу (с музиком, плесом, рецитовањем, говором), често организовану у добротворне сврхе. Ове врсте б. биле су врло популарне у омладинским и грађанским круговима уопште (од средине XIX в.), утичући на књижевне, културне и политичке прилике. Посебан облик био је везан за празнике (светосавска, видовданска б.), државно-политичке (владарево обраћање скупштини на почетку и на крају њеног засједања -- престона б.), научне и научно-наставне, школске и друге институције (нпр. приступна академска б. нових чланова, приступно предавање новоизабраних универзитетских наставника). Често досеже високу стилску, филозофску, умјетничку и научну вриједност. Почетак б. у српској традицији везује се за династију Немањића (Немања, Св. Сава), с коријенима у византијском бесједништву. Овим појмом се обухвата и обраћање црквених отаца на празнике (слово), као и проповиједи којима се вјерницима тумаче дјелови Библије или излажу неке врсте истине (хомилије). На граници средњег и новог вијека чувене су б. Г. Стефановића Венцловића (барокно бесједништво), а доцније, посебно у политичком, књижевном и научном животу, б. Н. Грујића, С. Милетића, М. Полит-Десанчића, Ј. Ристића, П. Тодоровића, Ј. Скерлића, М. Миловановића, владике Н. Велимировића и др. Са сложенијим облицима јавног живота врсте б. су се умножавале (нпр. б. добитника Андрићеве награде). Према областима и околностима дијеле се на више врста (црквене, војне, академске, политичке, судске, пригодне и др.).

ЛИТЕРАТУРА: Б. Нушић, Реторика, Бг 1934; Ђ. Трифуновић, Азбучник српских средњовековних књижевних појмова, Бг 1974; М. Павић, Историја српске књижевности, II: Барок, Бг 1991; М. Ђорђевић (прир.), Најлепше српске беседе, Бг 1999; О. Станојевић, С. Аврамовић, Ars rhetorica -- вештина беседништва, Бг 2003; Беседништво код Срба, Ниш 2007.

Д. Иванић