Прескочи до главног садржаја

БЕРИЋ ПОПОВИЋ, Јован

БЕРИЋ ПОПОВИЋ, Јован, књижевник, преводилац, адвокат (Бачки Брестовац, X 1786 -- Н. Сад, 13. X 1845). Школовао се у Сомбору, Сремским Карловцима, Пешти и Пожуну (Братислава), гдје је завршио правне студије и положио докторат филозофије (1809). Именован је 1810. за администратора (актуара) српских, грчких и влашких основних школа у Угарској. Био је близак Сави Мркаљу и Вуку Караџићу, који му је објавио антологијску пјесму Женидба по моди, писану чистим нарoдним језиком (Народна србска пјеснарица, Беч 1815). Сарађивао у Давидовићевим Новинама српским (1814), подржавајући у стиховима нову правописну оријентацију. Осим ода савременицима писао је дјела религиозне и поучне тематике (Житије Исуса Христа за децу списано, Будим 1812; Притче либо Сравнителне беседе, 1, Будим 1831) и преводио приручнике из историје, педагогије и језика (П. Вилом, Педагогија и методика: за учителе, Будим 1816; Ј. М. Шрек, Свемирна историја, 1--3, Будим 1820; И. Салаи, Мађарско јазико-ученије, Будим 1833). Идући за идејама Д. Обрадовића, имао је значајну улогу у утемељењу српске књижевности за дјецу, школске методике и педагогије. Један је од првих почасних чланова Матице српске.

ДЕЛО: превод: К. Ф. Вајсе, Месечна и тримесечна сочиненија: за возделаније ума и облагорожденије сердца премиле и прељубезне Јуности Сербске, Будим 1815.

ЛИТЕРАТУРА: Ђ. Рајковић, Изабрани списи 1. Биографије књижевника, Н. Сад 1950; М. Павић, Историја српске књижевности класицизма и предромантизма: класицизам, Бг 1979; В. С. Караџић, „Неколико ријечи о језику у првој књижици Шрекове историје", у: Сабрана дела Вука Караџића, XIII, Бг 1986; Ж. Милисавац, Историја Матице српске, I, Н. Сад 1986.

Д. Иванић