БЕОГРАДСКО ЧИТАЛИШТЕ

БЕОГРАДСКО ЧИТАЛИШТЕ, прва јавна читаоница и једна од најстаријих културних установа у Србији. Основали су га трговац и задужбинар Миша Анастасијевић, помоћник министра унутрашњих послова Радован П. Дамјановић, секретар Совјета Павле Арс. Поповић, секретар Управе вароши Београда Јелисеј Вукајловић, професор Лицеја Максим Симоновић, управитељи основних школа Петар Радовановић и Милован Спасић и други угледни Срби. Читалиште је свечано отворено 24. II 1846. Почетак рада наишао је на леп одзив међу грађанима Србије и Србима под аустријском и турском влашћу. Они су новој установи поклањали књиге, уметничке слике, збирке старог новца и народне рукотворине. Од поклоњених књига, посебно из Русије, формирана је библиотека, а читалиште је било претплаћено на новине из Србије, српске новине из Аустрије и на стране листове на немачком, француском, енглеском и руском језику. Посетиоци су били угледни Београђани, Срби и странци, који су ту расправљали о културним и економским проблемима. У просторијама читалишта била су организована предавања о књиговодству и учење немачког језика. Већ 1847. покренуте су Новине Читалишта београдског, а потекла је и иницијатива да се оснује позориште у Београду. Догађаји 1848. подстакли су чланове читалишта да пруже подршку и помоћ Српском покрету у Војводини и да материјално помогну избеглице које су стигле у Београд. Шездесетих година читалиште је организовало јавна предавања са дискусијом. Теме су биле друштвена свест, финансијска криза, задруге, а каснијих година претежно из националне историје и природних наука. Новчане приходе од чланарине и завештања добротвора управа читалишта користила је за кредитирање чланова и других грађана уз интерес, намењујући увећани капитал зидању зграде за читалиште, али је после српско-турског рата крајем 70-их година то пословање замрло. Суочивши се с тешкоћама у раду читалишта као самосталне установе, Скупштина чланова је 1894. предложила да се имовина уступи Београдској општини, уз услов да библиотека и музејска збирка постану градске установе. Предлог није био прихваћен, па је 1912. учињен нови покушај да се осавремени рад. Пошто ни он није успео, исте године угасила се делатност читалишта.

ЛИТЕРАТУРА: Б. Јанковић, „Читалиште београдско", Библиотекар, 1954, 1, 2; Љ. Дурковић Јакшић, Историја српских библиотека, Бг 1963.

Р.адован Мићић

 

*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)