БЕОГРАДСКИ СТИЛ

БЕОГРАДСКИ СТИЛ, књижевнојезички израз основан на језику београдског грађанског становништва које говори књижевним српским језиком као својим матерњим језиком. По А. Белићу то је „уједначени језик интелектуалних кругова београдских", настао тако што су писци, долазећи из области у којима се говори добрим народним језиком (Љ. Ненадовић из Бранковине, Л. К. Лазаревић из Шапца, Поцерја, Ј. Дучић из Херцеговине и др.), прихватали фонетику и морфологију београдског језика и давали свом језику опште обележје. Типични су ствараоци и представници овог стила и писци као М. Ракић и М. Глишић и многи који се нису родили у Београду, а уједначили су свој језички израз са општим београдским, да би стварање тога језика наставили В. Илић, Љ. Недић, Б. Поповић, С. Јовановић, М. Ракић, Ј. Скерлић као Београђани по пореклу, којима се придружују сви књижевници који долазе са стране. Они, од Љ. Ненадовића до С. Матавуља, Ј. Дучића, И. Андрића и др., „добијајући од Београда општи колорит -- брзо постају учесници... у изграђивању истога ткива књижевног језика", управо зато што им је, као и београдским књижевницима, „иста народна основица књижевног језика". Као главну одлику б. с. Белић наводи његову повезаност са народним језиком и слободу у употреби језичких средстава у оквирима општих линија Вуковог књижевног језика.

ЛИТЕРАТУРА: А. Белић, Око нашег књижевног језика, Бг 1999.

Ж. Станојчић