БЕОГРАДСКА ВЕШТАЧКА ШАКА

БЕОГРАДСКА ВЕШТАЧКА ШАКА, пионирски подухват у домену интеграције роботике и рехабилитације. Почетком 60-их година XX в. Рајко Томовић и Миодраг Ракић, професори Електротехничког факултета у Београду, пројектовали су Б. в. ш. При формирању идеје за механику и управљање Б. в. ш. први пут су примењени принципи клонирања биолошких система: један мотор контролисан сигналима са мишића (миоелектрично управљање), користећи сложено механичко решење, омогућује да се прсти при хватању прилагођавају практично свим предметима који се свакодневно користе. Клиничка испитивања примене Б. в. ш. показала су да је она боља у односу на до тада постојећа решења, али и да су потребна технолошка унапређења пре свега у козметици, побољшању функције палца и примени лакших материјала. Б. в. ш. са сензорском повратном спрегом данас је изложена у музеју роботике у Бостону (Масачусетс, САД). Служила је као узор за истраживаче и пројектанте водећих лабораторија у Јапану, Совјетском Савезу, Енглеској и САД. У другој фази развоја Б. в. ш. први пут у историји вештачких руку у врхове прстију шаке интегрисани су сензори који су омогућили регулацију силе хватања. Б. в. ш. је 80-их година послужила као модел за пројектовање Belgrade-USC роботске хватаљке која је нашла примене у роботици.

ЛИТЕРАТУРА: A. Bekey, R. Tomović, I. Zeljković, „Control architecture of the Belgrade/USC hand", у: S. T. Venkataraman, T. Iberall (ур.), Dextrous Robot Hands, New York 1990.

Ср. Станковић