БЕОГРАДСКА ФИЛХАРМОНИЈА
БЕОГРАДСКА ФИЛХАРМОНИЈА, симфонијски оркестар основан 1923. на иницијативу композитора и диригента С. Христића, који је постао њен први директор и шеф диригент (1923--1923–1936). Била је друштвена организација без својих просторија, нототеке и архиве, а није имала ни целовит сопствени састав, те је позајмљивала музичаре из других београдских оркестара. Такав организациони статус, и поред покушаја реорганизације којом место шефа диригента преузима Л. Матачић, задржан је до 1941. када Б. ф. престаје с радом. На репертоару су у почетку била романтична и класична, а тек потом барокна и импресионистичка дела, као и композиције савремених аутора. Поред С. Христића и Л. Матачића оркестром су дириговали И. Брезовшек, К. Барановић, М. Вукдраговић, као и гостујући диригенти (Б. Паумгартнер, Д. Митропулос, Ј. Крипс и др.). Са оркестром су наступали врхунски домаћи (пијаниста Е. Хајек, виолинисткиња М. Михаиловић и др.) и инострани (пијанисти А. Корто, Н. Магалов, Д. Митропулос, виолиниста В. Пшихода, виолончелистa Е. Маинарди и многи други) солисти. И поред малог броја проба и нередовног наступања њен извођачки ниво био је у сталном порасту, те је постигла највећи уметнички домет од свих београдских оркестара.
Први послератни концерт којим је обновљен рад Б. ф. приређен је одмах по ослобођењу Београда, 7. XI 1944. За диригентским пултом био је диригент Оскар Данон, који је постављен за председника привремене управе и шефа диригента (1946--1950). До јануара 1951, када је новим оснивачким актом ансамбл добио назив Симфонијски оркестар Народне републике Србије, концерти су приређивани заједно са оркестром Београдске радио-станице. Од јануара 1952. оркестру је враћен назив Београдска филхармонија и од тада делује као самостална културна установа. На њеном челу смењивали су се уметнички директори и шефови диригенти: К. Барановић (1951--1951–1961), Ж. Здравковић (1961--1961–1978), А. Шурев (1978--1978–1979, 1982--1982–1983), А. Колар (1979--1979–1981), Ј. Шајновић (1983--1983–1989), В. Синајски (1991--1991–1992), У. Лајовиц (2001--2001–2006), Д. Вилсон (2006--2006–2010), Мухаи Танг (од 2010). Поред сталних диригената својe извођачко умећe показивали су и Е. Сакс, Ф. Цаун, Ђ. Јакшић, Д. Сковран, Б. Бабић, М. Јагушт, Б. Пашћан и бројни инострани диригенти, међу којима и неки од највећих диригената XX в. (Џ. Барбироли, И. Маркевич, К. Кондрашин, Х. фон Карајан, З. Мехта и др.). Уз многе истакнуте домаће солисте разних генерација са оркестром су често свирали и великани светске концертне сцене: пијанисти А. Рубинштајн, С. Рихтер и Е. Гилелс, виолинисти Д. Ојстрах, И. Штерн, Ј. Мењухин, Н. Кенеди, виолончелисти А. Навара, М. Ростропович, М. Мајски, А. Норас, флаутиста Ж. П. Рампал и др.
И у послератном периоду Б. ф. je изводила стандардни романтични и класични репертоар, али и најзначајнија дела савремених аутора. Публика је радо слушала позната вокално-инструментална дела, те су вишекратно репризирани Девета симфонија Л. ван Бетовенова и Реквијем Ђ. Вердија. Поред Седме, Пете и Девете симфоније Д. Шостаковича, те опуса словенских и композитора других народности, на програму су били и ораторијум Краљ Давид А. Хонегера, Краљ Едип и Симфонија псалама И. Стравинског, Ратни реквијем Б. Бритна, Кармина бурана К. Орфа*,* Концерт за оркестар Б. Бартока, Симфонија Турангалила О. Месијана, Реквијем Ђ. Лигетија и др. Од дела домаћих аутора, најчешће су свиране композиције С. Рајичића (пре свега концерти), затим вокално-инструменталне композиције М. Вукдраговића, концерти и друге композиције М. Логара, симфоније М. Ристића, Симфонија оријента Ј. Славенског, Песме простора, Пасакаља за симфонијски оркестар, Византијски концерт Љ. Марић, Симфонијета Д. Радића, Sonata antica Е. Јосифа, Кончертино за две флауте и камерни оркестар Д. Деспића, Епитаф Н А. Обрадовића, Концертанта музика П. Бергама, Концерт за оркестар Силуете П. Озгијана, Синтезе 4 В. Трифуновића, Sonora В. Радовановића, Лирска поема и симфоније В. Мокрањца, Еppur si muove Р. Максимовића, Cantus de morte С. Хофмана, Прелудио, фуга и финале М. Михајловића, Дуо за клавир и оркестар В. Трајковића, Корак З. Христића, Музика за клавир и оркестар Mirage З. Ерића и др.
Б. ф. је од оснивања била водећи београдски оркестар, носилац музичког живота града, заслужан за концертирање са домаћим и иностраним солистима и извођење дела српских, некадашњих југословенских и иностраних композитора. Развој оркестра пратиле су честе потешкоће које, међутим, нису заустављале његов стални извођачки успон често условљен и способношћу диригената који су га водили. Свој извођачки максимум показивао је наступима на домаћим и међународним фестивалима (Дубровачке летње игре, Југословенска музичка трибина у Опатији, БЕМУС и др.) и на гостовањима у иностранству (Грчка, Шведска, Норвешка, Енглеска, Шпанија, Италија, Русија, Немачка, Аустрија, Румунија, Бугарска, Либан, Египат, Мексико, Кина). Долазак (2001) пијанисте Ивана Тасовца на место директора Б. ф. означио је почетак нове етапе њеног уметничког успона. Знатно подмлађивање ансамбла, амбициозно и плански дугорочно вођена програмска политика, интензивна и маркетиншки савремена комуникација са окружењем (потенцијалном публиком, али и могућим спонзорима), те високо постављени циљеви које треба досегнути и одржавати у времену, резултирали су изузетним интересовањем културне јавности за понуђене програме (већина програмских циклуса распрода се већ у претплати) и Б. ф. кроз протеклих 10 година сврстали међу водеће оркестарске ансамбле у региону. Од 1976. Б. ф. ради у сопственом, наменски грађеном здању функционално повезаном са великом двораном Задужбине Илије М. Коларца, у којој се и даље одржавају концерти.
ЛИТЕРАТУРА: Београдска филхармонија 1923–--1973, Бг 1977.
Р.оксанда Пејовић; РСЕ
*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)