БЕЛОВИЋ, Мирослав

БЕЛОВИЋ, Мирослав, редитељ, писац, позоришни теоретичар (Илиџа код Сарајева, 7. VIII 1927 – Београд, 30. III 2005). Гимназијско школовање прекинуо 1941. и са родитељима избегао у Србију (Севојно, Врњачка Бања, Београд). Добровољно приступио НОБ-у, где је био активан у аматерској дружини. После рата уписао се на Филозофски факултет и похађао Драмски студио Народног позоришта у Београду. Студирао на Државном позоришном институту у Лењинграду (1946–1948), а потом на Позоришној академији у Београду, на Одсеку за режију (1948–1952). Био је наставник глуме (1948–1956) и редовни професор режије (1970–1996). Као глумац био је члан ЈДП-а (1948–1992). Асистирао Б. Ступици, М. Милошевићу и Т. Танхоферу, а самостално почео редитељски ангажман 1950. Упоредо био уметнички руководилац Академског позоришта „Бранко Крсмановић" (од 1950) и управник ЈДП-а (1963–1966). Остварио обимно редитељско дело од преко сто режија у позориштима: ЈДП-у (Женидба и удадба Ј. Ст. Поповића, Савонарола и његови пријатељи Ј. Христића, Мистер Долар и Не очајавајте никад Б. Нушића, Дундо Мароје М. Држића, Софоклова Антигона, Плаутов Хвалисави војник, Чеховљев Вишњик, Гогољева Женидба, Злочин и казна Ф. М. Достојевског, Кандида Б. Шоа и многе друге), НП-у (Доња Розита Ф. Г. Лорке, Вечити младожења Ј. Игњатовића и др.), Атељеу 212 (Међу јавом и мед сном М. Дединца), Позоришту „Бошко Буха" (Биберче Љ. Ђокића, Бајка о цару и пастиру Д. Трифуновића, своје Ждралово перје), Позоришту на Теразијама, Театру поезије, Позоришту „Душко Радовић", Академском позоришту и у позориштима у Новом Саду, Крагујевцу, Нишу, Панчеву, Сарајеву, Загребу, Љубљани и Дубровнику. Режирао је, такође, у Москви, Лењинграду, Трсту и Софији, као и преко 100 радијских драма. Написао више драмских дела самостално (Милена Павловић Барили, Г. Милановац 1992; Бајка о бајци, Инфлациона комедија, Плави салон, Мањеж Милке Гргурове) и у коауторству (са Ј. Ћириловим: Соба за четворицу, Дечак и виолина, Бегунци, Тајна од сламе и угарка, Време, огањ и човек, Бг 1959; са С. Пешићем: Омер и Мерима, Легенда о Бошку Бухи; са К. Амброзић: Надежда Петровић). Адаптирао и драматизовао двадесетак драмских дела (Капетан Џон Пиплфокс Д. Радовића). Објавио петнаест књига поезије, есеја, епиграма, бајки и три књиге о позоришту. Награђен је са близу тридесет награда и признања међу којима су Седмојулска награда, Награда АВНОЈ-а, Октобарска награда града Београда, Вукова награда, Награда „Др Бранко Гавела", Награда за животно дело „Јоаким Вујић", Награда за животно дело Змајевих игара, шест Стеријиних награда, Златан ловоров венац МЕС-а, награде на Данима комедије у Јагодини, Сусретима „Јоаким Вујић" и др. Одликован Орденом рада са црвеном заставом.

ДЕЛА: драме: и Ј. Ћирилов, „Дом тишине", у: Позоришни живот, 1957, 5; „Ждралово перје", у: Сцена, 1991, 4–5; књиге о позоришту: Редитељска дилема, Н. Сад 1986; Уметност позоришне режије, Бг 1994; Мисли о позоришту, Бг 2004.

ЛИТЕРАТУРА: Мирослав Беловић: зборник, Бг 1995; П. Волк, Писци националног театра, Бг 1995; Илузије на Цветном тргу, Бг 1997.

Ксенија Шукуљевић-Марковић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)