БЕЛОШ

БЕЛОШ, бан, кнез палатин, велики жупан (?, 1110/1115 --– ?, пре 1198). Средњи син рашког жупана Уроша Ι, брат потоњих великих жупана Уроша ΙΙ и Десе, затим Јелене, супруге угарског престолонаследника Беле, и Марије, супруге Конрада II, кнеза Знојма. Детињство и младост провео у Србији, коју је напустио и отишао у Угарску, вероватно након пропасти антивизантијских планова свога оца 1129, а свакако пре 1141. Као шурак угарског краља Беле II Слепог, започео успешну каријеру на двору, где је временом остварио велик утицај. Уживајући највише поверење, васпитавао је и припремао малолетног престолонаследника Гезу за државне и владарске дужности. Имао је титуле војводе, бана Хрватске и Далмације и кнеза палатина. За владе свога сестрића Гезе II имао пресудан утицај на спољну политику. У сукобу руских кнежева определио Угарску на страну галичког кнеза Владимирка и кијевског кнеза Изјаслава, за чијег брата Владимира је удао своју кћерку. У Немачкој је, током сукоба Велфа и Штауфоваца, подржавао Велфа VI против Конрада III. Увео је Угарску у сложени систем савезништава, на челу са Норманском краљевином у Италији, уперен против византијског цара Манојла I Комнина, и током неколико година покушавао да ратовима и превратом изузме Србију из сфере византијског утицаја, али без трајног успеха. Подржавао је и заверу византијског заповедника Београда и Браничева Андроника Комнина 1153--1153–1155. Вероватно да је после 1157. напустио Угарску, а цар Манојло I га је, сменивши 1162. Уроша II, поставио за великог жупана. Убрзо је напустио положај и поново отишао у Угарску, где се већ 1163. у документима помиње као бан. У тамошњим међусобицама подржавао је византијске штићенике. Дао је да се на његовом имању изгради бенедиктински манастир св. Стефана, на месту данашњег Баноштора. Помиње се у једном документу из 1198. као покојник, а вероватно да је умро знатно раније.

ЛИТЕРАТУРА: Ј. Калић, „Бан Белош", ЗРВИ, 1997, 36.

С.рђан Пириватрић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)