БЕЛОНИ, Карло

БЕЛОНИ, Карло, лекар, потпуковник (Левице, Словачка, 1806/11 -- Београд, 1877/78). Рођен је у словачкој лутеранској породици. Промовисан је 1835. у Пешти, а следеће године је, на позив Карла Пацека, дошао у Србију за војног и градског лекара у Чачку. Од 1837. био је гардијски лекар у Београду и први управник Војне болнице на Палилули, а потом службовао у Карановцу (Краљево), Крагујевцу, Ћуприји и Јагодини. Физикус града Београда и лекар војне болнице постао је 1844. За шефа војног санитета постављен је 1847, Војно-санитетског одсека у Главној војној управи 1859, а за шефа истог одсека у новооснованом Министарству војном 1863, где је остао до пензионисања 1877. Изузетним залагањем и поред недовољно средстава оснивао је „војене шпитаље", ангажовао стране лекаре, „хирурге" и прве војне апотекаре, стварао лекарски и болничарски кадар. Основао је „Сместилиште лекова и прибора Главног депоа" и израдио прву „Војну фармакопеју". Био је изузетно успешан у сузбијању епидемија заразних болести: пегавог тифуса 1836. у Крагујевцу (оболели и др Пацек и др Капарис), великих богиња с „трулежним карактером" 1837. у Београду, тифуса 1838. у Београду и колере 1844. у Крагујевцу. У току епидемије тифуса 1838. у Београду и сâм је тешко оболео, а после одбијања јединог преосталог доктора Б. С. Куниберта да ради у болници, наставио је лечење других болесника из постеље. Изузетно савестан, предузимљив и упоран, у првој кондуит-листи 1841. изванредно је оцењен. Један је од оснивача Српског лекарског друштва, а још 1867. предлагао је да и Србија приступи Женевској конвенцији, што је одбијено због тадашње политичке ситуације. У врло тешким околностима био је успешан организатор и цивилног и војног санитета, израдио је основне прописе војносанитетске службе и значајно унапредио здравствене прилике у Србији. Написао је Мемоаре који, иако значајно сведочанство времена, нису објављивани.

ДЕЛА: Извештај о стању здравља гарнизоне војске, Бг 1857; Поучења за болничарску или санитетску трупу, Бг 1866; Прека помоћ коју војник војнику има указати при несрећама и опасностима грозећим здрављу у животу њиховом, Бг 1869.

ЛИТЕРАТУРА: В. Станојевић, Историја српског војног санитета, Бг 1925; Л. Глезингер, Чешкословачко-јужнославенске медицинске везе у прошлости, Бг 1965; Споменица СЛД 1872--1972, Бг 1972.

М. Игњатовић