БЕЛОГРАДЧИК

БЕЛОГРАДЧИК, град у северозападној Бугарској, недалеко од границе са Србијом. Важно стратешко место с малим утврђењем на раскрсници путева Видин--Ниш и Видин--Софија. Узрок je сукоба у српско-турским и српско-бугарским ратовима. У административној подели Турске припадао je Видинском санџаку као седиште Загорске нахије. У време Аустро-турског рата (1683--1699) у рејону Б. оперисала је јединица састављена од српских коњаника и локалног бугарског становништва. Српски устаници су током Првог српског устанка неколико пута опседали град, а 1809. освојио га је хајдук Вељко Петровић. У периоду прве владавине кнеза Милоша Обреновића становништво Б. и околине је, притиснуто турским зулумом, бежало и насељавало се у пограничним деловима или у унутрашњости Кнежевине Србије. Због унутрашње политичке ситуације, политике одржавања добрих односа с Турском и супротстављања револуционарним покретима, нарочито после 1848/49, власти у Србији нису значајније подржавале буне које су избијале у белоградчичкој области 1836. и 1840--1841, као ни устанак 1850, који је захватио Видинску област. Помоћ се сводила на повремено слање оружја и муниције, а неуспех устаника да заузму тврђаву у Б. знатно је утицао на пропаст устанка 1850. Гушећи устанак, турска војска је побила све хришћанско становништво у Б. Током Другог српско-турског рата (1877--1878) и до разграничења маја 1879. у селима у околини Б. функционисала је српска војна и цивилна власт. У општој акцији бугарске војске на обнављању пограничних тврђава крајем XIX в. обновљена је и белоградчичка тврђава. У Другом балканском рату 1913. генерал Вукман Арачић заузео је Б. и опсео Видин. Данас Б. има око 8.500 становника. Развијени су лака индустрија, шумарство и виноградарство. У близини града налази се пећина Магура, једна од највећих на Балкану, позната по праисторијским цртежима.

ЛИТЕРАТУРА: В. Стојанчевић, Јужнословенски народи у Османском царству од Једренског мира 1829. до Париског конгреса 1856. године, Бг 1971; Това е България, София 2005.

Љ. П. Ристић