БЕЛОЦРКВАНСКА КОТЛИНА

БЕЛОЦРКВАНСКА КОТЛИНА, котлина на југоисточној периферији Баната, код Беле Цркве. Састављена је из два дела. Примарни се простире од Вршачких планина на северу до планине Локве у Румунији на југу. Дугачак је око 20 и широк око 24 км. Северну границу чине планинске стране изграђене од прекамбријских и палеозојских шкриљаца. Дно је од панонско-понтијских језерских седимената, покривених глиновитим лесом и лесом. На истоку су неогени терени у Румунији и Банатске планине, а на западу Банатски песак с узвишењем Думача. Дно котлине пресецају долине Караша и Нере. Тектонским спуштањем, обављеним пре неогена, у време постојања залива панонско-понтијског језера, изграђене су абразионе терасе на 250 и 150 м н.в. Секундарни део котлине је у јужном делу и представља тектонско-ерозивно проширење у долини Нере, дуго 15, а широко 5 км. Оно је млађе и спуштено је током плеистоцена дуж два упоредничка раседа. Испод северног раседа створене су плавине у којима је формирана флувијална тераса висока 2–5 м. На њој се налазе насеља Бела Црква и Црвена Црква. Нера је на дну котлине наталожила дебеле наслаге шљунка, а на јужном ободу изградила ивичну епигенију усецајући корито у резистентне стене. У најновијој геолошкој историји дошло је до епиригених покрета због којих је примарни део котлине нагнут од југоистока ка северозападу, због чега су десне стране долина Караша и Нере стрме, а леве блаже и с терасама.

ЛИТЕРАТУРА: Б. Букуров, Геоморфолошки проблеми Баната, Н. Сад 1983.

Милош Зеремски

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)