БЕЛИЋ, Александар

БЕЛИЋ, Александар, лингвиста, слависта, универзитетски професор (Београд, 2. VIII 1876 – Београд, 26. II 1960). По завршетку гимназије 1894. уписао се на историјско-филолошки одсек Велике школе у Београду код Љ. Стојановића и Ј. Цвијића. Студије словенске филологије и лингвистике наставио у Русији, на Одеском, а затим на Московском универзитету. Особиту улогу у његовом формирању имао је Ф. Ф. Фортунатов, чији су га радови о фонетици старословенског језика, акценту, глаголским значењима и глаголском виду усмерили на компаратистичке и историјскојезичке студије. Иако му је у Москви предложено да остане на катедри за словенску филологију, он се 1899. вратио у Београд, где је изабран за доцента на Великој школи. Студије наставља 1900. у Лајпцигу, код А. Лескина, К. Бругмана и Е. Виндиша, одбранивши исте године докторску дисертацију о словенским деминутивним и амплификативним суфиксима. Године 1901. вратио се у Београд, где је изабран за ванредног професора Велике школе, чијим прерастањем у универзитет (1905) Б. добија звање његовог ванредног, а потом и редовног професора (1919). Године 1905. изабран је за ванредног, а 1906. за редовног члана СКА, у којој је од 1923. генерални секретар, а од 1937. председник. У I светском рату, по повлачењу са српском војском у Грчку преко Албаније, стигао у Рим, где је на универзитету држао предавања о Србији. Боравећи 1916. у Петрограду, Москви и Одеси, а 1918. у Паризу, држао је предавања из словенске филологије и објашњавао прилике у Србији. Осим тога, Б. се много ангажовао око помоћи руским избеглицама у Краљевини СХС. У II светском рату неколико месеци је провео у логору на Бањици, а крајем 1944, по ослобођењу Београда, након трогодишњег прекида поново преузео дужност председника Српске академије наука на којој је остао до смрти.

Од избора на Великој школи до краја живота, са прекидима током два светска рата, Б. је држао предавања из дијалектологије, историје језика, савременог српског/српскохрватског језика, опште лингвистике, словенске филологије. У међуратном периоду обављао је дужност ректора Београдског универзитета. Био је иницијатор оснивања Задужбине Илије Милосављевића Коларца 1932. и први председник њеног управног одбора. Поставио је темеље модерној универзитетској настави и савременим истраживањима о језику на штокавском подручју, у србистици и сербокроатистици, те дијалектологији, историји језика, савременом језику и општој лингвистици. Од 1918. до смрти важио је за водећег српског лингвисту, а истовремено је стекао велик углед у европској лингвистици. Био је члан свих словенских академија наука и Данске краљевске академије, као и почасни доктор Прашког, Глазговског и Московског универзитета. Формирао је велик број стручњака за српски језик и засновао низ лингвистичких пројеката у Академији и на Београдском универзитету.

Још као студент у Русији Б. је почео 1897. да проучава старе српске ћирилске споменике (Житије св. Петке, Мирослављево јеванђеље и др.), а врло рано почињу да га интересују и питања српске синтаксе. Међутим, његови први значајнији радови припадају дијалектологији. Као студент објављује рад Диалектологическая карта сербского языка. Исте године, у 1. књизи Српског дијалектолошког зборника, објављује монументалну студију „Дијалекти источне и јужне Србије", где поставља темеље савременим дијалектолошким истраживањима о српском језику. После тога, своја гледања на прикупљање и обраду дијалекатске грађе формулише у писму Ј. Боудену де Куртенеу, које 1913. Руска императорска академија објављује као упутство за теренски рад у дијалектологији, а то писмо, насловљено као „Мисли о прикупљању дијалекатског материјала", аутор објављује у VI књизи Јужнословенског филолога (1926–1927). Следе дијалектолошки радови: „О српским или хрватским дијалектима" (Глас СКА, 1908, LXXVIII), Заметки по чакавским говорам (Петроград 1909), „Галички дијалекат" (СДЗ, 1935, VII). Преко дијалектолошких радова нашао је решења за многа питања из историје језика Срба и Хрвата, осветљавајући замршену проблематику језичког развоја на српско-хрватском подручју од раног средњег века до данас. Већу пажњу посвећивао је периферним него централним говорима, сматрајући да се у периферним говорима чува више старине и уочава дубља језичка дијахронија. Може се рећи да после Вука и Решетара наступа Белићева дијалектолошка школа, модернија и свеобухватнија од претходних истраживања, а по садржини и кадровским резултатима богатија и успешнија. Дала је више генерација дијалектолошког кадра, нарочито у Србији и Црној Гори, али и на другим штокавским подручјима (њен наставак у другој половини XX в. чини Ивићева дијалектолошка школа).

Међу његовим радовима из словенске филологије издвајају се „Zur Entwicklungsgeschichte der slavischen Deminutiv- und Amplifikativsuffixe. 1. Substantiva, 2. Adjectiva" (Аrchiv für slavische philologie, 1901, XIII; 1904, XXVI), „Српскохрватске гласовне групе -jt, -jd- и прасловенско -kti, gti- и hti" (ЈФ, 1921, II), „Словенски инјунктив у вези са постанком прасловенског глаголског вида" (Глас СКА, 1932, CXLVIII), О двојини у словенским језицима (Бг 1932), „Постанак прасловенске глаголске системе" (Глас СКА, 1935, CLXIV). Његови радови из те области осветљавају многе општесловенске проблеме, и по њима се понајвише прочуо не само у словенском научном свету.

Б. се бавио и савременим српским, односно српскохрватским језиком. Из те области је објавио мноштво студија, расправа и чланака, између осталих: Акценатске студије I (Бг 1914), „Аорист имперфективних глагола" (ЈФ, 1925–1926, V), „О употреби времена у српскохрватском" (ЈФ, 1926–1927, VI), „O синтаксичком индикативу и 'релативу' ", у: Symbolae grammaticae in honorem Joannis Rozwadowski, II, 1928; Савремени српскохрватски језик I. Гласови и акценат (Бг 1948); Историја српскохрватског језика II/1. Речи са деклинацијом (Бг 1950), Историја српскохрватског језика II/2. Речи са конјугацијом (Бг 1951), „О глаголима с два вида" (ЈФ, 1955--1956, XXI), те мноштво чланака о разним питањима језика и правописа. Б. се сматра једним од твораца модерне словенске синтаксе, особито синтаксе глаголских времена.

Своје оригинално учење о језику Б. је најизразитије исказао у делу О језичкој природи и језичком развитку (I–II, Бг 1941/45, 1959), где се на оригиналан начин објашњавају природа и порекло језика, унутрашња структура језика, живот и развој језика. Све то Б. посматра са становишта језика као целине, као друштвене појаве – у развоју и динамици. Анализа полази од српског језика и шири се на друге језике, обухватајући оно што је у њима најбитније са становишта структуре, типологије и развоја. Поводом те књиге сам аутор је истицао „да све потиче из непосредног посматрања факата и да се, што је могуће више, утврде природне категорије".

Б. се бавио и правописним питањима. Његов Правопис српскохрватског језика (Бг 1923) доживео је до 1952. више издања. Радио је у Комисији за правописна питања Краљевине СХС 1928, а учествовао је и у Новосадском договору 1954. и био члан Комисије за Правопис српскохрватског/хрватскосрпског језика који су 1960. издале Матица српска и Матица хрватска. Књижевни језик Срба и Хрвата, настао на народној новоштокавској основи, посматрао је и анализирао као један језик, као исту лингвистичку категорију, а чакавско и кајкавско наречје је издвајао као посебна наречја, особито значајна за анализу историјског развоја не само језика Срба и Хрвата, него и других словенских језика.

Више радова Б. је посветио В. Караџићу и Ђ. Даничићу, међу којима се издвајају: Вук и Даничић (Бг 1947), Вук Караџић и наша народна култура (Бг 1947), Вук Караџић (Бг 1948), Дело Вуково (Бг 1948), Око нашег књижевног језика (Бг 1951). Обрадио је доста питања која се односе на српски књижевни језик, његову природу и развитак и његов однос према народним говорима. Караџића и Даничића посматра као утемељиваче и кодификаторе српског књижевног језика, али и као учитеље филолога који су се после њих бавили питањима језика.

Од 1905, тј. од избора у СКА (САНУ), Б. је радио на припремама за израду и издавање Речника српскохрватског књижевног и народног језика (Речника САНУ), чији је први том изашао 1959. у његовој редакцији. У међуратном периоду организовао је прикупљање дијалекатске грађе за Речник, ексцерпирање лексике из штампаних дела са целог штокавског подручја српскохрватског језика и формирао тимове обрађивача, уз чију помоћ је израдио детаљна упутства за рад. У међуратном периоду обрадио је низ одредница за Станојевићеву Народну енциклопедију: Кајкавски дијалекат, Књижевни језик српскохрватски, Прасловенски језик, Српскохрватски језик, Старословенски језик, Ћирилица, Чакавски дијалекат, Штокавски дијалекат – енциклопедијске јединице које су годинама служиле као извор за студије на универзитетима и у научним установама. После II светског рата за Енциклопедију Југославије урадио је одреднице: Јастребов Иван Стеванович, Јастребов Николај Владимирович, Јацимирски Александар Иванович, Језик српскохрватски – Књижевни језик на основу народног језика, Јасперсен Ото, Јефтимије IV.

Б. се бавио и подизањем лингвистичког кадра на Београдском универзитету и у САНУ и њеним институтима, посебно на Филозофском, касније Филолошком факултету и Институту за српски језик САНУ (чији је био оснивач 1947. и директор до своје смрти), формиравши читаву лингвистичку школу, посебно за област дијалектологије. Оснивач је и доживотни уредник лингвистичких часописа: Српски дијалектолошки зборник (1905, у којем је објавио своју велику студију о дијалектима источне и јужне Србије), Јужнословенски филолог (1913), Библиотека ЈФ (1928) и Наш језик (1932), где је објавио низ расправа и чланака о различитим питањима словенске филологије и лингвистике, посебно науке о српском језику.

Основу његових лингвистичких истраживања чинила је методологија младограматичарске школе. Наглашавао је да у језичким дефиницијама „може бити и сме бити само оно што истиче из језичких појава, из језика". Уздржано се односио према методологији Прашке лингвистичке школе, којој се традиционална лингвистика озбиљно опирала, заступајући мишљење о неопходности дијахроног приступа у изучавању језика, чему у Прашкој лингвистичкој школи, као и у другим доминантним струјањима у лингвистици 30-их година XX в., није поклањана толика пажња као синхроним проучавањима језика и проучавањима језика у контакту без обзира на њихове генетске сродности или различитости. С друге стране, Б. је у неким својим теоријским схватањима ишао и испред свога времена, и био је отворен за савременије лингвистичке погледе млађих лингвистичких нараштаја. Б. се бавио лингвистичком теоријом у најширем смислу. Први је међу младограматичарима почео да разрађује теорију синтагматике, наглашавајући функцију речи у синтагми у реченици, истичући да се ради правилног осветљавања језичких појава речи испитују истовремено с погледом на све три њихове димензије: на значење, синтаксичку функцију и облик.

Ако је В. Караџић формирао нови српски књижевни језик на основу најпрогресивнијих штокавских говора и народног усменог стваралаштва, а Ђ. Даничић тај књижевни језик теоријски образложио у складу с достигнућима европске језичке науке његовог доба, Б. га је, на основу најновијих и најбољих достигнућа науке о језику свога времена и на основу властитих истраживања, на нов начин у целини теоријски осмислио и тако науци о српском језику дао нове, снажне подстицаје за даљи развој.

ДЕЛА: Изабрана дела А. Белића 1–14, Бг 1998--2000.

ЛИТЕРАТУРА: Зборник филолошких и лингвистичких студија. А Белићу поводом 25-годишњице његовог научног рада, Бг 1921; Белићев зборник, Бг 1937; Б. Милановић, „Јубилеј професора А. Белића", ЈФ, 1949–1959, XVIII; М. Павловић, „Дело Александра Белића", М. Стевановић, „Осврт на Белићево учење о језику", И. Грицкат, „Библиографија радова проф. Александра Белића", ЈФ, 1959–1960, XXIV; М. Ивић, Правци у лингвистици, Бг 1990.

Драго Ћупић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)