БЕЛА НЕДЕЉА
БЕЛА НЕДЕЉА, последња недеља пред почетак Великог, Ускршњег поста. Седмица пре ње зове се Сиропусна, Сирна или Бела, јер се у исхрани употребљава само бели мрс: млеко, сир, јаја и уље. Тај умерени пост служи као прелазни период да се организам прилагоди и лакше поднесе прелаз са потпуно мрсне на потпуно посну храну у седмицама до Васкрса. Разлог да се у исхрани користи бели мрс јесте жеља Цркве да се залихе сира и јаја потроше пре почетка поста, како никога не би доводили у искушење током поста. С друге стране, те залихе не би дочекале Васкрс у исправном и употребљивом стању, а „грехота је да се храна баца". У Б. н. су покладе, јер сутрадан у понедељак почиње Велики или Ускршњи пост.
Литургички назив ове недеље је „Истеривање Адама из раја", јер је Бог човека створио за рај, али га је грех лишио тог благословеног живота и човеков живот на земљи претворио се у изгнанство. У богослужбеним текстовима то се више пута понавља, као и позив да се кроз пост човек ослободи од „тамнице овог света", тј. од греха. Кроз еванђеоски текст који се чита на литургији Црква позива верне да својим ближњима опраштају увреде и грехе, јер је то једини услов да Бог њима опрости. Опростити другоме и примити опроштај од другога, значи повратак од отуђености ка јединству, од усамљености ка саборности, од мржње ка љубави, од раздељености ка сједињењу. Пост не сме да буде лицемеран, него мора да обухвати уздржавање од мрсне хране и максимално уздржавање од греха. Однос према храни може да буде узрок пада, али и узрок спасења. Први Адам је показао непослушност у рају, јер није постио; Нови Адам --– Христос показао је послушност и постио четрдесет дана. Адам је шестог дана створен, а у шести час дана јео од забрањеног плода; Христос је шестог часа на крст прикован. Вечерње сиропусне недеље (уочи чистог понедељка) је јединствена и богословски дубока служба, у којој је откривена сва суптилност Великог поста. Заправо, Велики пост почиње овим вечерњем и апелом вернима да очисте душу и тело кроз духовне подвиге. После вечерња врши се обичај „прошченија" или „прочке", тј. међусобно мирење и опраштање, због чега се ова недеља зове „опроштајна" или „проштене покладе". Обичај је настао у Египту међу пустињацима, који су се у сирну недељу окупљали и један од другога измолили опроштај и благослов, а после вечерња се разилазили по пустињи све до празника Цвети, када су се враћали у манастир. Вечерњем и обредом праштања Црква је показала дубоко познавање људске психе, јер без љубави према другима нема истинског и правог поста.
Р.адомир Милошевић
Б. н. је позната и под другачијим називима. Назив гостинска долази због честих међусобних посета; гладна, јер се углавном јела пита са сиром, трапини данци --– јер је у „трапавој недељи", када је дозвољено јести мрс и средом и петком; загонетна, јер се тада загонетало. Ове недеље је забрањено радити у пољу, прести и ткати, а стока се не крми да је не поједу вуци. Сматра се да ће ономе ко прекрши забрану град преко лета уништити род на њиви. У околини Лесковца ова недеља се назива сирница, јер се верује да се тада „сири" град. У Б. н. су активне и вештице, па се примењују мере магијске заштите од њих. Обавеза свих људи у Б. н. је љуљање и загонетање. Верује се да ће онога ко се тада не љуља целе године болети леђа, да ће га нападати вештице, да ће га однети тодорци итд. Ко у љуљању досегне већу висину, лети ће му конопља више порасти. У Војводини су прављене посебне вртешке (врзин точак, вретено, вито). Верује се да онај ко на Беле покладе не загонетне или не реши бар једну загонетку неће у току целе године имати никакав успех у послу (Срби у Крајини). На Б. н. су по селима ишле маскирне поворке. У западном делу Срема поворка деце --– мале курјаче, где су главни ликови били млада и младожења; следећег дана --– лепе курјаче, а на Беле покладе су ишли старији људи, са страшнијим маскама --– гадне курјаче. У Шумадији је ишла маскирна обредна поворка, која се називала шиљкани. Б. н. представља гранично време када душе покојника, после привременог боравка на земљи, напуштају људски свет и одлазе у подземни, где треба да обезбеде плодност и родност наступајућег лета.
Љ.убинко Раденковић
Све што се чини у народној обредној пракси на Б. н. с једне стране усмерено је ка плодности и просперитету новог аграра и вегетације у целини, док с друге, представља везу с архаичним култовима покојника. Основна облежја Б. н. су храна, забава, окупљање људи око ватри, праштање и мирење завађених. У тој седмици се нарочито конзумира бели мрс, тј. сви производи од млека. У северним крајевима Србије, у Војводини, током Б. н. припремају се крофне и све врсте дизаног теста, којим на симболичан начин народ утиче на успешност и плодност новог вегетационог периода и рађања природе. Поред специфичне исхране Б. н. одликује и посебна врста забава у појединим срединама у Србији. Кроз насеља иду маскиране поворке, које чине представници млађе популације. Они представљају покладне сватове на челу с гравидном младом (прерушеним младићем) и младожењом, свештеником и пратњом, потом погребну поворку с покојником на одру или поворку просјака и сл., обилазе домаћинства и сакупљају јаја, колаче, новац. Поред поменутих, у насељима северне (Војводина), централне и делом североисточне Србије иду и поворке мачкара, бушара, комендијаша, шиљкана, прерушенаца, фашанги, лорфи, грађеника и др. Поворке су бучне, изазивају смех, учесници се често ласцивно понашају. Одржавају се и маскенбали на јавним местима.
У североисточној Србији на Беле покладе био је раширен обичај ламкања или клоцања --– љуљање јајета обешеног о врпцу за таваницу у току вечере. У многим крајевима Србије, а посебно у североисточној Србији пале се усред села и велике ватре, око којих се игра и скаче, кокају кокице, причају шаљиве и ласцивне приче. Код Влаха у источној Србији ватре које се пале на Б. н. називају се привези и тада се обављају одређени ритуали намењени свим покојницима. У многим насељима подижу се љуљашке и витлови.
В.есна Марјановић
ИЗВОР: Посни триод.
ЛИТЕРАТУРА: Л. Мирковић, Хертологија или историјски развитак и богослужење празника Православне источне цркве, Бг 1961; М. Недељковић, Годишњи обичаји у Срба, Бг 1990; М. Босић, Годишњи обичаји Срба у Војводини, Н. Сад 1996; П. Влаховић, Србија, земља, народ, живот, обичаји, Бг 2002; В. Марјановић, Маске, маскирање и ритуали у Србији, Бг 2008.
*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)