БЕГИЋ, Мидхат

БЕГИЋ, Мидхат, eсејист, књижевни критичар, универзитетски професор (Корај код Лопара, БиХ, 12. VIII 1911 -- Праз Кутан, Француска, 16. XI 1983). Основну школу похађао у родном месту, гимназију у Сарајеву. Студирао француски језик и југословенску књижевност у Београду (1930--1934). Био професор гимназије у Новом Саду (1934--1941). У Паризу боравио 1938/39. За време II светског рата живео у Сарајеву, а крајем 1944. прешао на ослобођену територију. Радио у Министарству просвете БиХ (1945--1950), затим као лектор српскохрватског језика у Лиону (1951--1953) и лектор француског језика на Филозофском факултету у Сарајеву, где је постао редовни професор 1962. Од 1966. до 1969. наставник је српске и хрватске књижевности и цивилизације на Сорбони. Докторирао је у Лиону (1957) тезом о Ј. Скерлићу. Прва његова књига Раскршћа (Сар. 1957) садржи текстове о француским и српским писцима и темама, као и о А. Г. Матошу у расправи „Уз Матош-Скерлићево насљедство". У међувремену је објавио још две књиге истога наслова (Сар. 1969. и 1976), у којима доминирају теме српске, француске и хрватске књижевности. Х. Капиџић-Османагић приредила је у Сарајеву 1987. Дјела Б. у шест обимних књига, допунивши Раскршћа босанскохерцеговачким темама и писцима, посебно муслиманском књижевношћу (М. Ћ. Ћатић, М. Селимовић, С. Куленовић, М. Диздар), којом се он интензивније бавио од 1971. Најзначајнији део есејистичко-критичког рада посветио је српској књижевности XX в., где спада докторска дисертација, објављена у Француској 1963, а затим прерађена, допуњена и штампана у оквиру Сабраних дела Јована Скерлића (Бг 1964), која је Б. приредио у 14 књига. Петнаесту књигу чини монографија Јован Скерлић -- човек и дело (Бг 1966). Поред те монографије написао је упечатљиве студије о Ј. Дучићу, Б. Станковићу, П. Кочићу, И. Андрићу, а писао је још о делима М. Црњанског, О. Давича, Д. Ћосића, као и о есејистима И. Секулић, С. Винаверу и П. Слијепчевићу. Б. посебно осветљава писце и појаве с почетка XX в. и српску књижевност тога времена сагледава интегрално (поезију, критику и прозу) као новаторску и модерну. У приступу српској и хрватској књижевности (С. С. Крањчевић, Д. Шимуновић, А. Г. Матош, М. Крлежа, Р. Маринковић) служио се поређењима са француским писцима о којима је писао посебне студијске есеје или их је често помињао (Ш. Бодлер, М. Пруст, А. Жид, Ф. Моријак, Ж. Бернанос, А. Марло, А. де Монтерлан, А. Ками). Ослањао се на теоријске идеје А. Бергсона, Ж. П. Сартра, Г. Башлара, Р. Барта, о којима је такође писао есејистичко-критичке расправе. Интересовала су га дела и идеје светске књижевне и филозофске баштине: Маркс, Барес, Горки, Кафка, Борхес и др. Познавао је југословенску и француску књижевност, али и сликарство, вајарство и архитектуру. Био је ерудита, мислилац у критици, поштовалац историјског податка и теоријске основе писања и као такав спада у најзначајније појаве у југословенској есејистици друге половине XX в.

ЛИТЕРАТУРА: К. Прохић, „Мидхат Бегић", Израз, 1975, XIX; Р. Вучковић, „Песник и критичар", Израз, 1984, XXVIII; Х. Капиџић-Османагић, „Дјело Мидхата Бегића", у: М. Бегић, Дјела, Сар. 1987, VI.

Р. Вучковић