БЕЋКОВИЋ, Матија

БЕЋКОВИЋ, Матија, књижевник (Сента, 29. XI 1939). Школовао се у Вељем Дубоком, Колашину, Славонском Броду и Ваљеву, а 1958/59. уписао Групу за југословенску и општу књижевност на Филолошком факултету у Београду. Бавио се новинарством, истичући се хумористичким и сатиричним прилозима (Јеж, Чик). За дописног члана САНУ изабран 1983, а за редовног 1991. Био је председник Удружења књижевника Србије (1988‒1992). Прве три књиге -- Вера Павладољска (Бг 1962), Метак луталица (Бг 1963) и Тако је говорио Матија (Бг 1965) -- имају у свом средишту песничко ја и емотивни свет младог побуњеника. Велики заокрет долази с наредним трима књигама поема: Рече ми један чоек (Бг 1970), Међа Вука Манитога (Бг 1976) и Леле и куку (Бг 1978). Б. обнавља поему, уздижући је на сам врх домаћег песништва, отвара је према старијим и дијалекатским језичким слојевима, мајсторски користећи фразеологизме и спуштајући се у митске дубине језичког памћења, усмерава је према усменој живој речи и епској традицији, укршта патетично с ироничним, а некад иронично с метафизичко-религијским (Богојављење, Бг 1985), хуморним (Ђе рече Јапан) и гротескним (Надкокот, Чачак 1990; Псоглав). Један је од највећих смехотвораца у српском песништву, а у поеми Кажа (Бг 1988) досегао је сам врх сатире, комике и гротеске, при чему се актуелна сатира превазилази универзалним апокалиптичним метафизичким слутњама и похвалом језику. За Б. је језик „памћење народа", акумулирана „мудрост времена"; у народном говору је сва његова „усмена цивилизација". Отуда оријентација на усменост јер је „сан сваке писмености да достигне усменост", на „туђу реч" (ове поеме имају фиктивне казиваче и фиктивне слушаоце). Њихова двогласна реч гради илузију сказа. Богојављење је вишегласна поема, у којој се 22 гласа равноправно обраћају Богу. Бећковићеве поеме хибридног жанра природно се уланчавају, градећи сложену широку фреску и добијајући изражајну моћ и функцију коју је некада имао еп, а сада има роман. Реч је о модерном упошљавању и преображавању усмености. Несумњиво побуњеничка, ова поезија се уздиже изнад идеолошких подела и раскола (Ово и Оно, Н. Сад 1995) и види историју као комично и гротескно вечно „ћерање" (Ћераћемо се још, Пг 1996). У поемама и песмама испричао је скривени породични роман, с темама очинства (Чији си ти мали?, Бг 1989), мајчинства, сестринства (Ниси ти више мали, Бг--Рума 2001) и синства (Синство, Бг 2006), а готово целокупну своју љубавну поезију, с трима носећим поемама -- Вера Павладољска, Кад дођеш у било који град и Парусија за Веру Павладољску -- посветио је супрузи, при чему је прва поема у знаку љубави, друга у знаку смрти, а трећа у знаку молитве и васкрсења (Кажем ти тихо: ништа нам не треба, Н. Сад 2006). Мајка је чувар куће и језика, преносилац памћења, традиције и брижна заштитница сирочади. Његова новија лирика је у знаку рефлексивне параболе с карактеристичним обртом и поентом (Бодеж, Огледало). Песник изузетног језичког осећања, написао је готово химничне стихове у славу језика (Кажа; Хлеба и језика, Бг 1997), а староставни поступак „плетеније словес" реактуализовао је певајући Богородици Тројеручици (Трорука чудотворка, Богородица Тројеручица, Богородица Тројеручица заштитница српских песника). Изузетно је широког емотивног распона: од ироније, сатире и гротеске до патоса и високог религијског надахнућа. Приврженост светосавској и косовској традицији експлицитно је изразио у књигама Служба Светом Сави (Шабац 1988) и Косово: најскупља српска реч (Ваљево 1989), а своја беседничка остварења сабрао је у књизи Беседе (Бг 2006). Однос према Његошу изразио је песмама, беседама и предавањима, сабраним у књигу Небош (Бг 2001). Сатирични дар, где је укрстио изузетну смехотворну снагу с критичким односом према комунистичком југословенском друштву испољио је, осим у поемама (Кажа, Надкокот), и у сатиричним текстовима објављеним под псеудонимом Доктор Јанез Паћука (О међувремену, Н. Сад 1969). Елементе сатире садржи и поема Кад будем млађи (Н. Сад 2007), где је сатирична жаока усмерена на губљење идентитета и осећања за националне вредности, а извор смеха је у алогичној временској рокади (подмлађивање старца) и у коришћењу омладинског сленга с мноштвом туђица и варваризама. Изведени су му драмски комади: Београд некад и сад, Че, трагедија која траје (са Душком Радовићем), Воз који је носио наочаре, Ричард Лављег Срца, Човек без граница, а са Бориславом Михаиловићем Михизом адаптирао је Горски вијенац. Превео је с македонског поезију Славка Јаневског (Танчарка на дланка, Љуб.--Скопље--Зг--Бг 1966) и са руског Андреја Вознесенског (Антисветови, Бг 1969). Превођен је на руски, француски, енглески, немачки, румунски, италијански, шпански, кинески, јапански и друге језике. Заступљен је у преко 240 антологија, панорама и песничких избора. После својих првих књига стекао је много епигона, а нарочито после поема испеваних у дијалекту. Његово песништво било је охрабрење и подстицај и за оне писце који су достигли значајне књижевне вредности и изградили свој књижевни израз (М. Вуксановић). Приредио је избор из целокупног песништва Петра II Петровића Његоша (Пустињак цетињски, Бг 1979), избор из дела С. Милутиновића Сарајлије (Играљке ума, Бг 1981), Милована Ђиласа (Најлепше приповетке, Бг 2003), Д. Радовића (На острву писаћег стола, Бг 1995; Кратке приче, Бг 1996). Добитник је најзначајнијих награда („Милан Ракић", Октобарска, Седмојулска, Змајева, Дисово пролеће, „Јован Дучић", Вукове задужбине, „Десанка Максимовић", Његошева, „Богородица Тројеручица" и др.).

ДЕЛА: Сабране песме, I--VI, Бг 1992; Сабране песме у девет књига, Бг 2003; Тако је говорио Матија, 1--3, Н. Сад 2004.

ЛИТЕРАТУРА: Б. Поповић, Уметност и умеће, Бг 1977; Н. Кољевић, Иконоборци и иконобранитељи, Бг 1978; М. Вешовић, „Бесједа о Бећковићу", КН, 1989, 783; Р. Микић, Језик поезије, Бг 1990; М. Пантић, Нови прилози за савремену српску поезију, Пр. 1994; М. Вукићевић, Н. Вуковић, М. Ковачевић (прир.), Поетика Матије Бећковића, Пг--Никшић 1995; М. Ђорђевић (прир.), Предсказања Матије Бећковића, Пр. -- Зубин Поток -- Пг 1996; Ј. Делић, „Очинство", ЛМС, 1996, 458, 4; Н. Вуковић, Девета соба, Бг 2001; Љ. Симовић, Дупло дно, Бг 2001; М. Пантић, Свет иза света, Краљево 2002; Ј. Делић, „Тајна илузије сказа", у: Тако је говорио Матија, I, Молитва, Н. Сад 2004; Д. Вукићевић, Библиографија Матије Бећковића, Бг 2006; Ј. Делић, „Апокалиптично виђење историје", у: Хлеба и језика, I, Н. Сад 2007.

Ј. Делић